Novi Sad iz dečije mašte
Poveo sam svoja tri najmlađa sina u čarobnu novosadsku Galeriju Matice srpske. Iščekujući da što pre vidimo sve one prelepe, autentične eksponate sa dva sprata i tri nivoa ove predratne palate, prvo smo, ipak, otišli u veliku salu u prizemlju, tamo gde se održavaju aktuelne, prigodne izložbe i koncerti tokom čitave godine...
Iza crnog klavira i izrezane bajkolike kartonske kule, pojavio se pred nama čitav jedan polukružni „ikonostas” Novog Sada iz dečije mašte.
Mostovi su se smenjivali sa širokim bulevarima, belom petrovaradinskom sahat kulom i raznim vedutama i prizorima iz užurbane svakodnevice našeg grada. Valjda je zbog toga sve bilo tako razigrano i toliko šareno, sav taj oslikani, umnoženi ples kuća, ulica i parkova na akvarelima ove izložbe nekoliko za tu priliku izabranih novosadskih vrtića...
Bio je tu, neizbežno, i onaj čuveni spomenik čika Jovi Zmaju (postavljen u ulicu sa njegovim imenom), i to u nekoliko verzija i pokušaja, baš kao i čamci, brodovi i automobili; drveće, soliteri i, iznad svega, brojčanik starog sata (u kome se sati otkucavaju velikom, a minuti malom kazaljkom, sasvim obrnuto od uobičajenog položaja)...
Leonida, Stefan i Dušan krenuše da obilaze i usput pomeraju zakačene crteže, gledaju ih i naglas procenjuju. Kao mali likovni kritičari na datom im zadatku u nekoj modernoj gradskoj galeriji za zrele mališane predškolskog uzrasta.
I bilo je tu i smeha i neočekivanog prepoznavanja raznoraznih delova njima skoro pa rodnog Novog Sada. Mnogo na poklon date nam radosti i večnih tema za roditeljski razgovor (i neizbežne očinske savete)... I kao da je oživeo sav ovaj bojicama izložen i ispunjen svet. Samo je još nedostajalo da Dunav konačno zažubori, nacrtani bicikli iskoče sa obojenih papira, zelene krošnje se razlistaju, a sunce blještavo osvetli sve ove bezbrojne, skrivene osmatračnice, horizonte i vidikovce...
I tako sam video i osetio - i to u idealnom društvu - onu nežnu i delikatnu, dečiju dušu našeg grada.
Jer niko ne može, niti ume da ovako lakonski sažeto i nadahnuto skenira: „šta je to Novi Sad” (i „ko je to Novi Sad”), kao mališani sa bojicama u rukama, da ono zaista važno osvoji, u par poteza, sa magičnom lakoćom „gradoljubavnog”, nostalgičnog pristupa.
Mnogo se šta tu moglo videti, u još neotpakovanom 21. veku, i sa čežnjivom perspektivom željenog, a uzalud očekivanog „ulaska u Evropu” (tek za-ko-zna-koliko dana i noći - pred „široko zatvorenim očima” iz neukrotive mašte mlađanih, likovnih „urbanih biografa”, sa mnogo najrazličitijih sudbinskih i umetničkih izbora i postupaka).
Nakon ovog zanimljivog galerijskog izbora slika „dečijeg grada”, našu pažnju uzeće pod svoje i druge ponude, pre svega one iz ostatka ušuškane riznice prepoznatljive bele zgrade Matičine Galerije.
Očas posla smo se našli u njenom tajanstvenom lavirintu, sa zlaćanim ikonama, uramljenim grafikama i svim onim fantastičnim slikama iz međusobno tako udaljenih epoha.
I Uroš Predić, i Paja (ali i Anastas) Jovanović, i Stevan Aleksić, i Đorđe Krstić, i Vlaho Bukovac, i Vasa Pomorišac (i istoimeni mu Eškićević), i Sava Šumanović, i Peđa Milosavljević... i toliki drugi, znani i neznani, sačekali su nas četvoricu na prepunjenim zidovima najlepše novosadske stalne izložbe.
Ali, ipak, nije nas napuštalo, evo ni do danas, urezano živo sećanje na jedan sasvim čedni i dečje izmaštani Novi Sad. Kao u ruskoj „babuški”, ovaj unutrašnji, „laki utisak” neuramljenih akvarela u spoljašnjem sjajnom oklopu nepromenljivog galerijskog omotača.
Dragoslav Bokan