НОВА ИЗДАЊА: Од Балашевићеве биографија, преко кинеских прича до медитација о злочину

Велики песник био је, како сам Ивачковић каже, бриљантан хроничар и тумач нашег времена. Током деведесетих година прошлог века израстао је и у симбол отпора балканској провинцијализацији и рату, јер се супротстављао сили глупости и глупости силе. Ипак, најпре ћемо га памтити као песника интиме и људских осећања, као песника љубави, чије песме већ неколико генерација носи испод коже. У том смислу је „Панонски адмирал“ наклон његовој уметности и његовом цивилизацијском ангажману, који је у тој уметности имао истакнуто место.

„Књиге су споменици, тако да је одговорност аутора увек велика. Ми преузимамо одговорност да верно прикажемо људе о којима пишемо или да верно прикажемо њихов рад, оно што је њихово наслеђе”, наоди Ивачковић. „Ова књига јесте пуна похвала за Балашевићево песништво и музику. Међутим, стало ми је да се зна и да његов прерани одлазак није утицао ни на један мој вредносни суд о његовим песмама. Реч је о човеку који није снимио лош албум, што је редак случај и у интернационалним размерама. Дакле, ништа у књизи нисам улепшавао зато што је он отишао. Да јесам, то би можда с људске стране било разумљиво, али било би неодговорно. А у књигама је заиста важно сачувати ту одговорност. Зато никада нисам никоме угађао док сам писао. Балашевићу није било ни потребно угађати”...

Кина које више нема

Из издавачке радионице зрењанинске „Агоре” изашла је Антологија кинеске прозе XX века, која обухвата приповести укупно 66 аутора, које су одабрали приређивачи Динг Фан и Шенг Анфенг. Тако су у Антологији заступљени и главни поборник увођења народног говора у књижевност Лу Сјун, затим врсни естета и песник Гуо Можуо, па меланхолични мајстор кратке приче Ју Дафу, све до неких од најпопуларнијих писаца данашњице, као што су Ђија Пингва, Ју Хуа или Чен Жан. По речима преводиоца Бојана Тарабића, ово је својеврсна хроника „једне Кине које више нема, али која није сасвим ишчезла и чија је заоставштина толико снажна”. 

„Антологија представља смео покушај да се свеукупност једног књижевног стоплећа сажме у седамдесетак прича казиваних пером и гласом највећих кинеских писаца . Одабир је начињен тако да укаже и представи особености кинеске кратке приче и испрати историјске токове из времена када се кинеска нација будила па све до деведесетих година XX века и отварања према Западу. Теме и мотиви су изразито шаролики, од експерименталних епистоларних форми до позива на национално освешћење, расправа о смислу живота и елегијских обраћања историјским личностима. Другзу битну улогу играју путописи, те пасторална и завичајна литература, која обилује описима народних обичаја, али и ламентима за минулим временима”, наводи Тарабић.

О злочину и злочинцима

У Едицији „Интеграли” Културни центар Новог Сада објавио је збирку кратких прича немачког филозофа, есејисте и режисера Александра Клугеа „Ко изусти утешну реч, издајник је”. Књига, коју је превела Сања Карановић, састоји се од 48 кратких прича (за Фрица Бауера), које говоре о нацистичким злочинима, антисемитизму, као и различитим покушајима да се злочинима утекне. Приче су при томе писане из разноврсних перспектива, које укључују жртве, злочинце, егзекуторе и њихове сараднике, посматраче... „Клуге нам тиме омогућава да свеобухватно разумемо анатомију и структуру злочина, али нас уједно ставља у ситуацију да осетимо емпатију са свим актерима, без обзира на њихову позицију”, књижевна критичарка Јелена Вукићевић.

По њеним речима, нацистичка историја, о којој говори Александар Клуге, сведочанство је свођења човека на голи живот. Та бруталност, која своди људско постојање на искључиво телесну егзистенцију, своди такође и смрт на један недостојанствен чин, при чему се не деградира живот већ и смрт сама. Приче у збирци су, иначе, посвећене Фрицу Бауеру, немачком Јеврејину, прогоњеном и мученом у концентрационом логору за време нацистичког режима, који ће касније као тужилац учествовати у Франкфурт-Аушвиц судским процесима. „Монстуозни злочини, говорио је Фриц Бауер, имају ту особину да се, чим настану, побрину за своје понављање”. Клугеове приче управо су позив на делање, како би се спречило то понављање...  

М. Стајић