Петровић: Нови облик терапије канцера излечио 200.000 људи

Скоро две деценије радимо на побољшању терапије за лечење канцера користећи хадроне - протоне, јоне хелијума и угљеника. То је далеко ефикаснији облик терапије од конвенционланог - икс и гама зрачења, јер се у хадронској терапији користе физичке особине јона које далеко прецизније погађају канцерогено ткиво, како у правцу самог зрачења тако и бочно, рекао је Петровић за Танјуг.



Петровић, који француски Орден у рангу витеза доживљава и као признање Универзитету у Београду, са којега је потекао и Институту за нуклеарне науке "Винча", где ради, каже да је део мултидисциплинарног тима - на челу билошког је Александра Ристић Фира, док физичарски предводи он.



Наше активности одвијају се у два правца - први су експериметни озрачивања ћелија здравог и малигног ткива. То су ''ин витро'' експерименти - који подразумевају и анализа ефеката на ћелије које су хадрони направили, навео је овај нуклеарни физичар и додао да је други метод "ин силико" - путем рачунара.



На тај начин се, како каже, врше симулирања, користећи сложени рачунарски програм, под покровитељством швајцарског ЦЕРН-а.



Радимо на развијању софтвера за ниске енергије које се користе у терапији и ту вршимо симулацију проласка јона кроз материју. На тај начин можемо да направимо прецизнији план терапије, рекао је Петровић и додао да експерименте, више од две деценије, доминантно раде у Италији.



Према његовим речима, са Французима раде нумеричке симулације али у њима учествују и стручњаци из Италије.



То је наш троугао, рекао је стручњак за хадронску терапију и изразио жаљење што такве машине и центри не постоје у Србији.



У свету - у Европи, Русији, Кини, Америци, Јапану, постоји 100 центара за лечење канцера путем хадрона и у њима је излечено око 200.000 људи, рекао је Петоровић.



На питање колико је Србија билзу да добије један такав центар, каже да све зависи од одлуке надлежних да ли желе да примене савремену ефикаснију и прецизнију технологију у лечењу канцера.



Петровић је додао да центар кошта око 300 милиона евра.



Истраживања на којима ради много коштају, али их, како додаје, скоро 70 одсто финасирају Италијани и Французи, преко министарстава спољних послова, национаних фондова или институција за које раде.



Петровић је докторирао у Француској из области физике нуклеарних реактора, чиме се бавио 17 година.



На питање о стању науке у Србији каже да наука није трошак већ инвестиција, додајући да је у ЕУ минимално издвајање од два одсто БДП за науку, а многе земље иду до пет и више одсто, док су она у Србији последњих 25 година око 0,3 - 0,4 процента.



Држава би, додаје, требало да се "пробуди" и да не сматра да су инвестиције у науку трошак.



На питање колико су млади у Србији заинтересовани за науку каже да ту не може да пружи одговор, јер многи одлазе.



Подсетио је да су и истраживања која наши научници раде у иностранству и доприносе светском знању, да су реклама и за Србију јер се увек зна одакле долази контирбутор.



Пофесор је рекао и да није оптимистичан по питању развоја науке и нагласио је да се науком треба бавити из два разлога - један је очувања знања, чак и када је реч о областима које су изузетно скупе, а други зато што њени резултати подижу цену индустријских производа.



Уградња тог знања у бољи квалитет индустријских прозивда поскупљује производ и боље се продаје, навео је Петровић који је између осталог развио иновативне и врло ефикасне методе прорачуна цурења неутрона, чиме је директно допринео подизању нивоа безбедности француских реактора, и то посебно захваљујући развоју физичког модела, ТИБЕРЕ, који је prеthodio развоју истоименог софтвера, неопходног за пројектовање и рад нуклеарних електрана.



Петровић додаје да се некада залагао за увођење нуклеарних реактора, али да је данас против, јер је моменат прошао. Каже и да не разуме зашто је осамдесетих година у Србији стављен мораторијум на нуклеарну енергију, када за тако нешто, како оцењује, није постојао "ниједан разуман разлог".



Подсетио је на чињеницу да ни Италијани више од пола века немају нуклеарне реакторе и да су као и ми изгубили кадар. Недавно су спровели јавну расправу и закључили да је прошао тренутак за покретање интелектуалних и техничких капацитета како би се радило на увођењу нуклеарне енергије.



Петровић је додао да је у Србији потребно едуковати грађане о нуклеарној енергији, потребни су текстови за широку популацију, емисије, трибине, разговори "за" и "против".



Према његовим проценама у Србији би било потребно барем 15 година да се изгради нови кадар, а важно је и да се тај део науке популарише међу младима како би желели тиме да се баве.