ЛЕА И ЈА Путовање на Месец са Дедом

Што се мене тиче, то је одувек био мој Деда из Српског Итебеја. Деда Вела. Татин тата.

Почетак нашег дружења био је врло, па, несвакидашњи.

Прича ми мама (јер се она ипак најбоље сећа свих тих ситуација, па и читавог Леиног врта детињства) како је Деда најпре одбијао да се икако бави Леом. Слатка је, наша је, све је то лепо, али... нека хвала. Међутим, једног дана, рекла бих релативно брзо, мама је „на зез“ у’ватила Деду и тутнула му Леу у руке да јадничак сигурно није знао шта га је снашло. Али, то је дефинитивно био пресудан тренутак, јер од тог, тада најближег сусрета раздвајање између њих двоје није постојало као опција. И управо тако су Леа и Деда кренули у бројне заједничке авантуре.

Почећу од сећања које ме данас толико и тако прати у животу, буквално четвороношке а и залаје кад треба, а то је - Тубиша. Деда је имао неког омањег мешанца, колико ме слабо памћење служи, али име које је савршено носио (јер ипак му га је Деда уденуо), немогуће је икад избрисати из било ког дела мог мозга. Имали су с њим којекаквих згода и незгода, али Леа је тада обећала себи и свету да ће једног дана имати пса који ће се звати Тубиша. И имам га. Спомињала сам вам га, сигурно. А најлуђа ствар је што сам тек скоро сазнала, сасвим случајно, да је и Прадеда имао пса ком је, па пре скоро читавог века, смислио и дао то цењено име - Тубиша. Дакле, реч је о дугој лози Тубиша Радловачких. Молим лепо.

Даље, ту су била пецања на Старом Бегеју, тамо ка циглани, кроз силну трску, комарце и приче из Дедине младости. Ћућурења касна у ноћ, чак и шетње по улицама по потреби. Деда је увек био расположен за пешачење кроз Итебеј, успомене и несаницу. Своју и Леину. Први кромпирићи које је Леа испекла били су на Дедином наложеном шпорету, у кухињици под таваном с ког су увек допирали мириси сушене шунке, кобасица, сланине... То су били најлепше испечени кромпирићи у животу, кунем се!

Двориште препуно лала, зумбула, којекаквих воћки и нечега што такође и даље оставља велики траг - ситне љубичице дан и ноћ. Знате оне баш мајушне, љубичасто-жуте, расту у жбунићима и праве мини свемир уз комшијин зид. А кад њих двоје оду у башту, огромну, скроз до неког увек сувог каналића и тамо даље атара, све ко под конац! Пажљиво окопане и у милиметар измерене и распоређене леје разног поврћа; у другом делу, завученом, мајушни воћњак и, наравно, опет свукуд цвећа. Једном је посадио неко цвеће у таквом распореду да, кад је процветало, исписало је „Леа Мики“.

Научио је Деда Леу да заволи поезију, чак и да почне да је пише. Прва књига коју јој је поклонио била је „Дедин шешир и ветар“ Гвида Тартаље, издање из 1960. године, у којој је уредно, својим препознатљивим лагано елегантним рукописом, написао наше презиме и имена. На латиници, у ћириличној књизи. (Хм, можда сам и тај бунт, подсвесно, наследила од Деде; увек ћу пре одабрати да пишем латиницом, премда ми је потпис, лагано елегантним рукописом, исписан ћирилицом.) Једном је Леи уручио писамце у ком је писало, у само њему знаној верзији: „На обали Тики Таус, родио се Мики Маус, и његова жена Мини, то су људи фини.“ Никад нисам до краја докучила значење ових стихова, али сваки пут кад их се сетим, пролете ми све забележене слике с Дедом. Ох, да, као и она да смо вечито планирали да његовим поквареним плавим „томосом“ отпутујемо на Месец!

Морам вам испричати и да је у дворишту имао огромну, али баш огромну кајсију, на коју су Леа и Деда, сваки пут кад би била најављена киша, бацали његове шешире да их природа опере. Како су ти исти шешири на крају опет завршавали на Дединој глави, никад ми неће бити јасно. Додуше, у шездесет и некој је ко од шале радио стој на глави и рукама (био је гимнастичар и професонални продавац у ондашњем Вележу), тако да, ништа ме не би чудило...

Деда је дуго био болестан. Предуго, нико не треба ни мало да болује. То је најгоре поздрављање са породицом и светом. Бар мени. Нисам прихватала тада, не прихватам ни сад, десет година касније. Преминуо је дан након мог 20. рођендана, на Бадњи дан.

Салутирам, деда, онако по нашем, и шаљем поздрав писаном речју.

Хвала ти на свему.

Леа Радловачки