LEA I JA Putovanje na Mesec sa Dedom

Što se mene tiče, to je oduvek bio moj Deda iz Srpskog Itebeja. Deda Vela. Tatin tata.

Početak našeg druženja bio je vrlo, pa, nesvakidašnji.

Priča mi mama (jer se ona ipak najbolje seća svih tih situacija, pa i čitavog Leinog vrta detinjstva) kako je Deda najpre odbijao da se ikako bavi Leom. Slatka je, naša je, sve je to lepo, ali... neka hvala. Međutim, jednog dana, rekla bih relativno brzo, mama je „na zez“ u’vatila Dedu i tutnula mu Leu u ruke da jadničak sigurno nije znao šta ga je snašlo. Ali, to je definitivno bio presudan trenutak, jer od tog, tada najbližeg susreta razdvajanje između njih dvoje nije postojalo kao opcija. I upravo tako su Lea i Deda krenuli u brojne zajedničke avanture.

Počeću od sećanja koje me danas toliko i tako prati u životu, bukvalno četvoronoške a i zalaje kad treba, a to je - Tubiša. Deda je imao nekog omanjeg mešanca, koliko me slabo pamćenje služi, ali ime koje je savršeno nosio (jer ipak mu ga je Deda udenuo), nemoguće je ikad izbrisati iz bilo kog dela mog mozga. Imali su s njim kojekakvih zgoda i nezgoda, ali Lea je tada obećala sebi i svetu da će jednog dana imati psa koji će se zvati Tubiša. I imam ga. Spominjala sam vam ga, sigurno. A najluđa stvar je što sam tek skoro saznala, sasvim slučajno, da je i Pradeda imao psa kom je, pa pre skoro čitavog veka, smislio i dao to cenjeno ime - Tubiša. Dakle, reč je o dugoj lozi Tubiša Radlovačkih. Molim lepo.

Dalje, tu su bila pecanja na Starom Begeju, tamo ka ciglani, kroz silnu trsku, komarce i priče iz Dedine mladosti. Ćućurenja kasna u noć, čak i šetnje po ulicama po potrebi. Deda je uvek bio raspoložen za pešačenje kroz Itebej, uspomene i nesanicu. Svoju i Leinu. Prvi krompirići koje je Lea ispekla bili su na Dedinom naloženom šporetu, u kuhinjici pod tavanom s kog su uvek dopirali mirisi sušene šunke, kobasica, slanine... To su bili najlepše ispečeni krompirići u životu, kunem se!

Dvorište prepuno lala, zumbula, kojekakvih voćki i nečega što takođe i dalje ostavlja veliki trag - sitne ljubičice dan i noć. Znate one baš majušne, ljubičasto-žute, rastu u žbunićima i prave mini svemir uz komšijin zid. A kad njih dvoje odu u baštu, ogromnu, skroz do nekog uvek suvog kanalića i tamo dalje atara, sve ko pod konac! Pažljivo okopane i u milimetar izmerene i raspoređene leje raznog povrća; u drugom delu, zavučenom, majušni voćnjak i, naravno, opet svukud cveća. Jednom je posadio neko cveće u takvom rasporedu da, kad je procvetalo, ispisalo je „Lea Miki“.

Naučio je Deda Leu da zavoli poeziju, čak i da počne da je piše. Prva knjiga koju joj je poklonio bila je „Dedin šešir i vetar“ Gvida Tartalje, izdanje iz 1960. godine, u kojoj je uredno, svojim prepoznatljivim lagano elegantnim rukopisom, napisao naše prezime i imena. Na latinici, u ćiriličnoj knjizi. (Hm, možda sam i taj bunt, podsvesno, nasledila od Dede; uvek ću pre odabrati da pišem latinicom, premda mi je potpis, lagano elegantnim rukopisom, ispisan ćirilicom.) Jednom je Lei uručio pisamce u kom je pisalo, u samo njemu znanoj verziji: „Na obali Tiki Taus, rodio se Miki Maus, i njegova žena Mini, to su ljudi fini.“ Nikad nisam do kraja dokučila značenje ovih stihova, ali svaki put kad ih se setim, prolete mi sve zabeležene slike s Dedom. Oh, da, kao i ona da smo večito planirali da njegovim pokvarenim plavim „tomosom“ otputujemo na Mesec!

Moram vam ispričati i da je u dvorištu imao ogromnu, ali baš ogromnu kajsiju, na koju su Lea i Deda, svaki put kad bi bila najavljena kiša, bacali njegove šešire da ih priroda opere. Kako su ti isti šeširi na kraju opet završavali na Dedinoj glavi, nikad mi neće biti jasno. Doduše, u šezdeset i nekoj je ko od šale radio stoj na glavi i rukama (bio je gimnastičar i profesonalni prodavac u ondašnjem Veležu), tako da, ništa me ne bi čudilo...

Deda je dugo bio bolestan. Predugo, niko ne treba ni malo da boluje. To je najgore pozdravljanje sa porodicom i svetom. Bar meni. Nisam prihvatala tada, ne prihvatam ni sad, deset godina kasnije. Preminuo je dan nakon mog 20. rođendana, na Badnji dan.

Salutiram, deda, onako po našem, i šaljem pozdrav pisanom rečju.

Hvala ti na svemu.

Lea Radlovački