У јуну 140 година од освећења Саборног храма тузланских Срба

Грађен је у драматично доба краја 19. века, кад су се око Босне отимале Отоманска и Аустро-Угарска империја, након сеобе центра епархије из Зворника у Тузлу, где је живело много добростојећих Срба, махом трговаца. Започет је 1874. (само пројекат плаћен 2000 златних дуката), а зидали су га србијански мајстори на челу са протонеимаром Тасом Наумовићем из Шапца. Врло је занимљиво да су велики подухват финансијски помогли и султан и цар Франц Јозеф, уз прилоге и Тузлака других вероисповести.

- Подигнута је у рекордном року, за осам година, и освештана 1882. на радост свих вјерника и грађана Тузле - каже старешина храма и архијерејски намесник Милош Тришић. - Кроз историју је увијек имала велики значај у свим духовним, културним и историјским токовима нашег народа овог дијела Босне.

У Краљевини Југославији односи Тузлака, без обира на нацију и веру, били су складни, сећа се старина, професор др Данило Видовић:

- Ником нису сметала звона, ни кад се на минарету појави муфтија и клања, сви су се уважавали. Ишли смо на вјерске празнике код муслимана, они нама долазили на крсну славу Светог Николу, муфтија Шефкет Курт обавезно, наш владика Нектарије Круљ ишао код њих, и односи су били дивни. Нико никог није игнорисао, нити вријеђао.

Но, кад је Тузла потпала под власт НДХ, дошла су страхотна времена за српски живаљ, али су се испољили слога и непоколебљиво човекољубље Тузлака. Наиме, уочи православног Божића 1942. усташе су направиле монструозан план да закључају цркву пуну верника и дигну је у ваздух. За то су сазнали Тузлаци муслимани, који су храбно учинили све да спасу цркву и своје православне суседе и пријатеље. Делегација коју су предводили муфтија Курт и бивши градоначелник Хаџи Хасан-ага Пашић одмах је отишла у Загреб код поглавника Павелића и тражила да се по сваку цену тузлански Срби поштеде погрома. Њиховом интервенцијом усташе су одустале од својих намера.

Саборни храм је сачуван од разарања у рату, али се шездесетих и седамдесетих година надвила још већа опасност. Због випедеценијске експлоатације подземних наслага слане воде испод Тузле почели су тонути велики делови централног градског подручја, па су страдале многе куће и зграде некадашње Српске вароши, у којој је и Богородичина црква. Пукотине су се појавиле крајем педесетих, зидови почели нагињати, па се чинило да ће и црква, попут многих објеката у околини, морати да буде срушена. Градске власти су, ипак, одлучиле да је спасу и ангажовали екипу еминентних грађевинских и рударских стручњака, предвођени инжењером Николом Хајдином. Крајем седамдесетих је започет велики подухват, санирано је тло испод цркве, темељи одвојени од подлоге, испод њих постављен хидраулични систем који стабилизује грађевину, посао окончан 1982. а црква спасена од рушења.

Градоначелник Тузле Јасмин Имамовић наглашава:

- То је национални споменик од великог значаја за Босну и Херцеговину, наше културно-историјско наслијеђе, које у складу са законом треба да чувамо, али мада Тузла нема законске обавезе, ми бисмо га свакако чували. Црква данас сјајно изгледа, доста посла на обнови већ је урађено. Сасвим нормално, јер то очекују и наши преци. А нормално понашање кроз све ове деценије је у складу са мултикултуралним бићем Тузле и Босне.

Парох Тришић додаје:

- Уз пуно труда протеклих година завршена је генерална обнова цркве и Владичанског двора. Као старјешина храма, у име вјерника и братства, веома сам захвалан федералним, кантоналним и градским властима, као и свим добротворима, православне и других вјероиспосвести, јер су и наше комшије и браћа Бошњаци и Хрвати давали прилоге за обнову цркве.

Она у пуном сјају чека прославу великог јубилеја, 140 година од освећења, планирану за 25. и 26. јуна. Унутрашњост је брижљиво уређена, а неговане цветне леје и зеленило порте сведоче са колико љубави верници и свештеници брину о храму, који скоро век и по стоји у центру Тузле као својеврсни светионик вере и заједништва. О значају свечаности тузланско-зворнички епископ Фотије истиче:

- Прослава јубилеја је врло значајна, јер сабира на истом послу црквене делатнике, људи из културе и политике, да сви дају допринос могућности заједничког животу на овим просторима. Црква сведочи да другог морамо прихватати, без обзира како верује и размишља и која му је животна философија... Да у Тузли, као и на другим местима, видимо једни у другима браћу и људе, како је говорио наш свети патријарх Павле. Црква мора увек бити путеводитељ а надамо се да ће и то овог пута бити, ако Бог да, у Тузли.

        Борислав Хложан