"Дневник" у стогодишњем селу - Сириг

Наиме, прве куће у Сиригу изграђене су 1927. године уз помоћ Црвеног крста Краљевине Југославије и неке од њих, које су о(п)стале до данас, налазе се на главној улици. Још како је недавно реновирана јавна расвета и нанизани канделабри, а приде одржавају село чистим и уредним, заиста се намеће питање - која ли је тајна добростојећег Сирига?!

- Наша срећа је што смо у близини великог центра, Новог Сада, а и Темерин, ком припадамо, постао је високо развијена општина, ауто-пут нам је на два километра - објашњава нам одборник у Скупштини општине Темерин Небојша Вукадиновић, доскорашњи председник Савета Месне заједнице Сириг. - Међутим, ми ту предност близине ауто-пута слабо користимо, јер имамо само једну фабрику (за рециклажу гуме) у нашој индустријској зони 8, која и припада сиришком атару.

А кад смо већ у атару, добро је напоменути да су пред нову годину успели да санирају једину дивљу депонију која се наслањала уз само село; пожари се, пак, најчешће на њивама дешавају; многобројни мањи пољопривредници сеју соју, кукуруз, пшеницу, а и воће узима маха.

- Сточарство нам је слабо, можда само две куће имају музне краве, а некад је свака улица имала бар две куће где се куповало млеко - прича Вукадиновић.

Иначе, у Сиригу данас живи рекордан број становника, те на спавању имају око 3.500 људи, а узрок такве статистике није природни нараштај, већ стално досељавање. Последњи већи талас досељеника био је деведесетих, док се и данас повремено настањују ту људи из целе Војводине. Премда и нема кућа на продају, ако се нека и нађе, цена може бити и око 50.000 евра.

У библиотечком огранку „Сирмаи Карољ” општине Темерин, а који се налази у центру Сирига, може се пребројати око 10.000 књига. Приликом наше посете библиотекарка Гордана Радовановић је расходовала скоро 2.000 наслова, будући да је реч о књигама које су неактуелне, нико их више не чита, а листови су од стајања и времена пожутели. Ипак, то не значи да ту установу нема ко да посећује, штавише, речено нам је да Сирижани и те како воле да читају, нарочито домаћу књижевност.

- Долазе нам основци од прдвог до четвртог, углавном због лектира и сликовница, док је ђака од петог до осмог мање, јер доста тога пронађу на интернету. Средњошколци такође због лектира долазе, а имамо и старије читаоце који су се одлучили да им читање буде саставни део живота - прича библиотекарка Гордана, додајући да прате актуелности и редовно набављају новију литературу. - Доста прате домаћу књижевност, чак и области које се тичу политике и друштвеног живота. Али, сад су књиге јефтине, могу се набавити по повољним ценама, па видим да доста њих купује књиге по радњама и киосцима. Ипак, љубав према књизи се развија још код куће, од малих ногу.

- Не видим јаз међу људима, небитно кад да су се доселили - каже наш саговорник, делећи с нама анегдоту да од малена познаје једног Мађара Ђурику, ког цео живот сви зову Ђука. - За Ђуку смо знали да слави ранији Божић и ми смо се радовали томе јер ћемо и код њега пити и јести. То су нама биле једине разлике.

Сиришки храм Светог Василија Острошког већ неко време функционише са скелама унутар објекта, будући да је 2019. добијен благослов за осликавање, које и даље траје. Тренутно је осликана трећина храма, за шта је задужен сликар Видоје Туцовић са Академије уметности у Новом Саду. Сами темељи су освећени пре тачно три деценије, те је Сириг од тада добио нови, некима најлепши изглед места. Како смо још сазнали, на недељној литургији се окупи бар четрдесетак мештана разних генерација, а новина је и да храм има свој дечји црквени хор који је ове године први пут наступао.

А данас „главни” у селу имају задатак и амбицију да реше све проблеме у месту и промене га на боље, што подразумева изградњу новог Дома културе (тренутно се завршава прва фаза, поставља се друга плоча, а цео пројекат кошта 80 милиона динара) који би требало да постане функционалан за две године; ту је и решавање питања канализације која им је, по свему судећи, врло извесна, будући да тренутно чекају одобрење тражених средстава; жеља је и да се замене дотрајале азбестне цеви, а кад буде било услова, након реализације прве две поменуте инвестиције, Вукадиновић се нада изградњи Центра за цивилну заштиту, чији би домаћини били добровољни ватрогасци.

Леа Радловачки