Објављено ново коло Антологијске едиције српске књижевности
Под окриљем Издавачког центра Матице српске управо је из штампе изашло тринаесто коло Антологијске едиције „Десет векова српске књижевности”.
Едиција је, подсетимо, покренута 2010. године с намером да прикаже целовит развитак српске књижевности по новим мерилима и сазнањима, да прикаже континуитет литерарне речи од дванаестог века који је почетни до двадесет и првог века који је десети у низу, од усмене и житијске књижевности до савремених књижевних жанрова. Антологија излази у годишњим колима и досад су објављене 133 књиге, свака у хиљаду примерака. При томе сваки наслов негује исти модел: предговор (увек нови текст), антологијски избор, хронологија, селективна библиографија, напомене, објашњења појмова где је то потребно и избор критика. Уз то, у свакој књизи су штампана концепцијска и уредничка начела, списак свих одабраних наслова, преглед досад штампаних књига, као и имена приређивача, а у питању су академици, професори универзитета, књижевни историчари и критичари, писци... Покретач и главни уредник едиције је академик Миро Вуксановић, а уредници области су академик Злата Бојовић, професори универзитета Славко Гордић, Марија Клеут, Горан Максимовић, Томислав Јовановић и Миливој Ненин, те књижевни критичар др Марко Недић.
У овом, тринаестом колу, песме, две драмске слике (Под маглом, Хасанагиница) и преписку Алексе Шантића, у истраживачком поступку, окупила је Катарина Вучић. Тако смо, како оцењује академик Вуксановић, добили Шантића каквог нисмо имали, са освртима Јована Дучића, Пере Слијепчевића и Рајка Петрова Нога. Професор Ђорђе Деспић у обимној је пак студији још једном показао да немамо другог песника који је као Милан Ракић написао само педесетак песама, али тако да се без њих не може говорити о врховима српске литературе. То потврђују и огледи Војислава Ђурића, Зорана Гавриловића и Леона Којена.
Књигу о два песника, који су, с различитим намерама, остављана по страни, често и неоправдано, Милету Јакшића и Симу Пандуровића, с њиховим стиховима, приповеткама и есејима, у репрезентативним примерима и обухватним предговорима приредиле су професорке Зорица Hayić и Сања Париповић Крчмар, додајући критичке осврте Исидоре Секулић, Светлане Велмар-Јанковић, Новице Петковића и Миливоја Ненина. А роман Пауци и приповетке Ива Ћипика приредио је Горан Максимовић, уврстиви при томе и критичке радове Миљка Јовановића и Станка Кораћа. У истој књизи су и приповетке Исака Самоковлије које је објашњавала и одабирала Мирјана Лукић, а на крају је поетски есеј Скендера Куленовића.
Професорка Валентина Хамовић, у својим је предговорима, као и текстовима Ели Финција, Јована Деретића, Иванке Удовички, Предрага Петровића, Слађане Јаћимовић и Зоране Опачић, те романима Покошено поље и Крила, венцем приповедака и понеким путописом, на нов начин је читаоцима понудила дело Бранимира Ћосића и Станислава Кракова као писце посебне вредносне врсте. „Могло би се рећи да је књижевну судбину Мирослава Поповића, писца изузетног романа Судбине, приповедака из Тврдог неба и голооточког сведочења Удри банду, на посвећен начин одредио Драгослав Михаиловић. Тим путем је ишао и приређивач Поповићеве књиге Марко Недић с огледима Љубише Јеремића и Светлане Стипчевић. Ова књига нас опомиње да чинимо неправду писцу који је отишао рано и нагло, а ми га не објављујемо колико би требало”, истиче академик Вуксановић.
Мирко Ковач је посебна појава. Афирмисао се и добио сва признања у Србији, па као признат писац се „одметнуо“ и изјаснио се да ођедном пише на четири језика. Стојан Ђорђић је, не спорећи опредељења писца, у Ковачевој књизи најбољим примерима (кроз роман Врата од утробе и седам приповедака) дао београдски и књижевни део писца који је говорио да му је у матерњем језику тесно, али свестан да је баш на српском језику најбоље писао. То потврђује и осврт Михајла Пантића, који говори о „протејској природи“ писца Мирка Ковача.
Радивоје Микић у предговору образлаже како је као писац познатих београдских романа (Дорћол, Лагум) и као отмени есејиста Светлана Велмар-Јанковић свој књижевни израз постепено и пажљиво унапређивала и постала „сложена књижевна појава“, сродна Исидори Секулић. Микићев приступ допуњују прикази Александра Јовановића и Михајла Пантића, па смо добили лепу и корисну књигу списатељице која се радо чита. И за крај овог кола, у две књиге драма, песама које су постале усмене, записа о српским поделама и аутобиографских сећања, Љиљана Пешикан Љуштановић хронолошки је обликовала дело Душана Ковачевића.О тако јединственој појави у српској култури сведоче и одабрани радови Јована Христића, Љубомира Симовића и Александре Кузмић.
– Главна намера овакве антологије јесте да одабере и на прикладан начин презентује миленијум српске књижевности тако што ће из сваког периода од средњег века до данас одабрати књиге и писце који су обележили своје време на различитим облицима српског језика, на различитим наречјима, из свих области у којима су Срби остављали књижевне трагове или то сада чине. Таква сабирања су вишеструко важна за културу, науку и укупну просвећеност. У њима се види како су народни певач и приповедач први успели да скрену европску пажњу на своја достигнућа, како је српска литература настајала у манастирској и побожној тишини, а потом, кроз векове, у сагласју с напретком светске књижевности у прошлом и нашем веку постала њен део. У антологији се, као нигде досад, сагледава моћ и раст српске књижевне и народне речи у распону од десет векова. То је доказ цивилизацијског успона и равноправно литерарно сусретање с ученим светом. Радимо у задатим условима, увек тешким за књигу, али да немамо редовне претплатнике и помоћ из републичког и покрајинског buyеta не бисмо могли објавити више од сто и тридесет књига. То су књиге за сваку кућу у којој се на српском језику говори, мисли, пише и написано тумачи – порука је академика Мира Вуксановића.
Текст и фото: М. Стајић