Резон: Нови прилози за политичку историју Србије

Onda ne treba da nas cudi sto i ta mala stvorenja nemaju poverenja u nas, ako ga mi nemamo medjusobno. Kazu da je sve relativno; pa u tu relativnost treba ubrojiti i nase obitavanje: nasi postupci, ophodjenja, ponasanja i sve ono sto bi trebalo da nas spaja a ne razdvaja. Medjutim, mnogo smo privrzeni nasim izrekama: da ni svi prsti na ruci nisu isti; da se los glas cuje dalje od dobrog; da jedan sto pokvari ni sto ne mogu da poprave; da se ni rogovi u vreci ne mogu sloziti. U nedogled.

Ali se sve to desava nekako brzo. Ne traje tako dugo. Sve dok nisam shvatio da sam ta licna prepreka njihovog bezbriznog zivota. oblikom i velicinom razlicit od njih, shvatio sam da me vide odozgo kao pokretnu statuu, odozdo kao velikog dzina koji im nije naklonjen, a svojom odudarnoscu remetim njihov nacin, prirodnog utopljenog sa prirodom, zivota. A onda mi se uskopistila misao, posmatrajuci nji:, ako smo, kao ljudi, tzv. humana bica, sami sebi prepreka licnog dobrocinstva, onda...

Osecam njihovo razdragano i leprsavo poimanje prirode, ali veliku bojazan, da ce neko da im poremti taj prirodni sklad. Stojim usred sumovitog predela i posmatram ptice lepog i umilnog glasa, njihovo pojanje, lepotu krejinog perja, ali ne uskljadjenog sa njim njenog krestavog glasa, raznobojne golubove, njohovo medjusobno gugutanje, ili medjusobno dozivnje. ali i poljske miseve, koji provire iz svojih jamica, da provere sigurnost njihovog izlaska, po nekog usplahirenog brzonogog zeca.

I sve sto vise setam sumovitim predelima, da li gradskim parkovima ili udaljenijim prirodnim lepotama njenih prostranstava, sve vise posmatram one koji zive sa prirodom i koji su ne razdvojivi njen deo: razno razne ptice i zivotinje. Tako cesto osluskujem cvrkut, pojanje, pa i neprijtne, za usi, zvucne signale, poput dreke, vriske, krestanja i raznih sazvucja koja su, sto se vise udubljujem u njih, osecam da su uvek, bez obzira na njihovo oglasavanje, pripadali tom, za nas, zivotopisu.

Ipak se nesto zadrzalo od svih tih zivotnih dozivljaja koja me teraju (hteo ili ne) da provodim svaki trenutak u setnjama. Sebe uporedjujem sa nestalnim, u svim oskudicama, ali jakom zeljom za zivotom (da se Romi ne nadju uvredjeni) ciganskom opsesijom bezbriznog zivota. Osecam da u sebi imama i neku dozu, sto se tice provoda, u prirodi i sa prirodom, ciganske krvi. Mada sam, po vokaciji, suprotnost tome. Sada me ne privlace, bilo kakva, putesestvija, ali se uglavnom sve svelo na poseti prirodi.

neke vrhunske rezultate, pa ni zeljom da budem upisan u Ginisovu knjigu rekorda, popularno, sportki receno, preskakanjem poprilicno razdaljinskih obroka. Ali kada je dusa zadovoljena i telo ne podnosi veliki teret, vec suprotno. Dusevno zadovoljstvo ne obraca paznju na fizicke potrebe odrzavanja, opet sportski receno - kondicione potrebe. No, sve je lepo u lepoti svamosvojnog zivljenja, bez opterecenja da se sto vise ima. Zgrce, grabi, prisvaja, otima, krcmi. Na kraju, opet ovlada neki nespokoj

Kazu da masta radi svasta, pa se u mojim mastanjima javljala zamisao da svaki covek na planeti bude srecan i zadovoljan svojim potankom, voljom za zivotom, ali ne i samo opstankom. Na moju veliku zalost vreme je toliko uticalo na te moje, nekada, mastajuce poglede, da prosto, u ovim jesenjim danima zivota, ne mogu da verujem, sam sebi, kamo li ce mi verovati neko drugi da sam mladalcke dane, bez velike zelje za materijalnom sigurnoscu, cesto, u trenucima, sto bi rekli - bez namere da dostignem

Podrazumevajuci uredjene raznobojnim koloritnim cvecem, opkoljeni visevrsnim drvecem i njihovim zelenilom. Upijao njihove mirise, drazio ocinji vid, razgaljivao, i davao oduska plucima, a dusi neobjasnjivoj raskosi mastanja. I sve dok je trajao mladalacki polet, elan za posebnim dozivljajima, neverovatnom ushiceenoscu, da mogu da to sve dozivim, najcesce su mi kroz glavu, u momentima potpune opustenosti, imao osecaj da dozivljavam neobicno putovanje kroz vremena koja tek dolaze.

U mladosti sam voleo putovanja; bilo da su predvidjena, ne planirana, na kratke ili duze destinacije, pa i one, nekada, za mnoge ne zamislive, poput - kako su nekada zavidnici govorili, bazanja po stranim, prvenstveno evropskim zemljama. Divio se predelima nasih prostranstava, njihovoj lepoti i, cini mi se, uvek ne odoljivoj zelji za povratkom svojim korenima. Svome selu, varosici, gradu. Razgledao, i pamtio, raskos evropskih gradova, spomenika kulture, zonam slobodnih prostora.