Един Карамазов о албуму Lachrimae у Новом Саду: Севдах нема везе с кафаном

Како је протекла сарадња два уметника и шта нас очекује на концерту у организацији Културног центра Новог Сада, открива нам Един Карамазов који је почео своју музичку каријеру као класични гитариста пре него што је засвирао барокну лауту, коју је студирао код Хопкинсона Смита на музичкој академији Schola Цанторум Басилиенсис у Базелу.

Да ли се емоција која се рађала током стварања албума „Lachrimae”, појави и на наступима или се сваки пут отварају неке нове енергије? Шта да очекујемо на концерту у Новом Саду?

- Емоција је искра живота која покреће сваког искреног уметника. сваки наступ, сваки пројект, свако снимање, сваки успех или неуспех има различиту „емоцију”, како је ви зовете. У Новом Саду очекујте Божу који пева, и мене, који свирам. Очекујте лепе, безвременске песме великих песника. Очекујте двојицу знатижељних и непредвидивих музичара који не знају шта нас очекује у НС.

Сарађивали сте са Елвисом Костелом, Џордијем Савалом, Ренеом Флемингом, Стефаном Миленковићем, Стингом.... а овај пут с Божом Врећом. Шта је оно што спаја велике уметнике, а шта је сваки пут другачије и колико се ви мењате кроз сваку сарадњу?

- Наравно да је музика та која спаја нас музичаре. Музика је сама по себи сваки пут другачија баш зато што нема ништа у себи што би се могло мерити било чиме. Музика (као и све у универзуму) може дати илузију нечег лепог, или мање лепог. Све је у нама јер свако од нас има своје уши (да музику чује), своје срце (да музику осети) и свој мозак (да музику разуме). Ја се мењам, наравно. Волим да добро поједем па се тај проклети стомак мења :).

У филму „Лајање на звезде”, професор каже ученику „Је л видиш с којим се предзнањем иде у кафану?” Ваша биографија у смислу класичног музичког образовања је импресивна, а севдах је опет близак атмосфери кафане, како тај спој функционише у вама?

- За разлику од професора из филма, ја не волим кафане. Не волим ту врсту воајеризма, говорим о данашњим „кафанама”, наравно. Надам се да се не љутите на мене због тога:) - на албуму Lachrimae нема нити једна севдалинка. Ја сам их свесно избегао. Зато што мислим да је севдах музика коју треба „живети”, баш као и џез, рок, танго или било коју другу музику која није записана. „Емина”, „Што те нема”, „Ашик оста на те очи” нису севдалинке. Нису из народа. Те песме су писали Петар Коњовић, Алекса Шантић, Осман Ђикић.... Божо је живео севдах и за севдах и велики је мајстор севдаха. Зато сам јако поносан што сам близу таквог уметника какав је Божо. Не живим севдах и зато се не усуђујем свирати севдах. Мало безвезе би било да се некакав штребер попут мене прави важан и да каже да свира севдах. Божо је живот посветио севдаху, баш као што сам ја например Баховој музици. А севдах наравно нема везе са кафаном. Данас се у кафани по правилу слуша „кафанска музика. Али зато севдах има везе са Бахом...

Рекли сте једном приликом да су ваши некадашњи снови да крадете тишину и вратите је слушаоцима у данашње време неоствариви. Зашто је тако и која је то музика која не нарушава тишину?

- Ово са тишином се односило на свирање на улици колико се сећам.  а музика која не нарушава tišinu...hmmm....nе знам. Можда то зависи од извођача. Ако извођач дозволи музици да пригрли тишину, и да се музика и тишина препознају? Па да онда оне наше „емоције” с почетка буду искрене и чисте, какве год да јесу...

Снежана Милановић