Edin Karamazov o albumu Lachrimae u Novom Sadu: Sevdah nema veze s kafanom
Album „Lachrimea“, koji ćemo slušati na koncertu u Novom Sadu 15. marta u Gradskoj koncertnoj dvorani od dva termina - 18.00 i 20.30 sati, ne zadržava se samo na ovim našim prostorima – Edinovo sviranje gitare i laute i Božino pevanje izbrisali su granice zbliživši dalmatinsku, bosanskohercegovačku, makedonsku, tursku i špansku pesmu.
Kako je protekla saradnja dva umetnika i šta nas očekuje na koncertu u organizaciji Kulturnog centra Novog Sada, otkriva nam Edin Karamazov koji je počeo svoju muzičku karijeru kao klasični gitarista pre nego što je zasvirao baroknu lautu, koju je studirao kod Hopkinsona Smita na muzičkoj akademiji Schola Cantorum Basiliensis u Bazelu.
Da li se emocija koja se rađala tokom stvaranja albuma „Lachrimae”, pojavi i na nastupima ili se svaki put otvaraju neke nove energije? Šta da očekujemo na koncertu u Novom Sadu?
- Emocija je iskra života koja pokreće svakog iskrenog umetnika. svaki nastup, svaki projekt, svako snimanje, svaki uspeh ili neuspeh ima različitu „emociju”, kako je vi zovete. U Novom Sadu očekujte Božu koji peva, i mene, koji sviram. Očekujte lepe, bezvremenske pesme velikih pesnika. Očekujte dvojicu znatiželjnih i nepredvidivih muzičara koji ne znaju šta nas očekuje u NS.
Sarađivali ste sa Elvisom Kostelom, Džordijem Savalom, Reneom Flemingom, Stefanom Milenkovićem, Stingom.... a ovaj put s Božom Vrećom. Šta je ono što spaja velike umetnike, a šta je svaki put drugačije i koliko se vi menjate kroz svaku saradnju?
- Naravno da je muzika ta koja spaja nas muzičare. Muzika je sama po sebi svaki put drugačija baš zato što nema ništa u sebi što bi se moglo meriti bilo čime. Muzika (kao i sve u univerzumu) može dati iluziju nečeg lepog, ili manje lepog. Sve je u nama jer svako od nas ima svoje uši (da muziku čuje), svoje srce (da muziku oseti) i svoj mozak (da muziku razume). Ja se menjam, naravno. Volim da dobro pojedem pa se taj prokleti stomak menja :).
U filmu „Lajanje na zvezde”, profesor kaže učeniku „Je l vidiš s kojim se predznanjem ide u kafanu?” Vaša biografija u smislu klasičnog muzičkog obrazovanja je impresivna, a sevdah je opet blizak atmosferi kafane, kako taj spoj funkcioniše u vama?
- Za razliku od profesora iz filma, ja ne volim kafane. Ne volim tu vrstu voajerizma, govorim o današnjim „kafanama”, naravno. Nadam se da se ne ljutite na mene zbog toga:) - na albumu Lachrimae nema niti jedna sevdalinka. Ja sam ih svesno izbegao. Zato što mislim da je sevdah muzika koju treba „živeti”, baš kao i džez, rok, tango ili bilo koju drugu muziku koja nije zapisana. „Emina”, „Što te nema”, „Ašik osta na te oči” nisu sevdalinke. Nisu iz naroda. Te pesme su pisali Petar Konjović, Aleksa Šantić, Osman Đikić.... Božo je živeo sevdah i za sevdah i veliki je majstor sevdaha. Zato sam jako ponosan što sam blizu takvog umetnika kakav je Božo. Ne živim sevdah i zato se ne usuđujem svirati sevdah. Malo bezveze bi bilo da se nekakav štreber poput mene pravi važan i da kaže da svira sevdah. Božo je život posvetio sevdahu, baš kao što sam ja naprimer Bahovoj muzici. A sevdah naravno nema veze sa kafanom. Danas se u kafani po pravilu sluša „kafanska muzika. Ali zato sevdah ima veze sa Bahom...
Rekli ste jednom prilikom da su vaši nekadašnji snovi da kradete tišinu i vratite je slušaocima u današnje vreme neostvarivi. Zašto je tako i koja je to muzika koja ne narušava tišinu?
- Ovo sa tišinom se odnosilo na sviranje na ulici koliko se sećam. a muzika koja ne narušava tišinu...hmmm....ne znam. Možda to zavisi od izvođača. Ako izvođač dozvoli muzici da prigrli tišinu, i da se muzika i tišina prepoznaju? Pa da onda one naše „emocije” s početka budu iskrene i čiste, kakve god da jesu...
Snežana Milanović