"Дневник" у стогодишњем селу Велебит: Душу дало за здравље и воћњаке

Мислили сте да само у јужном Банату ветар дува као несвет? Па, преварили сте се, јер и Велебит, село у општини Кањижа, има свог „коња” за трку. Истина, захваљујући силним дувањима, ваздух им је увек чист, па се мештани хвале како асматичари, који дођу на неко време, врло брзо забораве на пумпицу.

- Ништа нам се не задржава у селу, ни честице, али ни људи - каже председник Савета Месне заједнице Велебит Милутин Граовац, али зато је смеха било на претек, а како у свакој шали има мало и збиље, заиста, већи проблем од ветруштине је расипање људи. - Велебићана најмање има овде у Велебиту. Пре Другог светског рата нас је било 960, а онда смо кренули да се смањујемо и сад нас има око 200. Одлазе људи за бољим животом у Нови Сад, Кањижу, Немачку...

Ако сте у потрази за духом етно туризма, уз чашу квалитетне домаће ракије, добре хране и опуштене атмосфере међ’ четинарима и воћњацима, онда је Личка кућа - Пецара ракије идеално место за све наведено. Власници, партнери, саучесници у сваком изазову - браћа Милош и Данило Кравић, већ годинама негују карактеристичну оазу у Велебиту, чувајући тако традицију својих предака, чиме се поносе, не можете ни замислити колико!

Специјалитет су им ракије од дуње, кајсије и крушке, и нема изговора који вас може спасити макар од најсуптилнијег „лицкања” сваког „лека” који је у понуди. А осим дестилерије с бакарним казанима и зимске трпезарије окићене бројним признањима које су добили за своје ракије, у комплексу Личке куће налази се и засебна кухињица-печењара, летња трпезарија, воћњаци и етно кућа у којој висе личке ношње, миљеи, фотографије из давнина, као и Срба којима се домаћини нарочито диче.

Ми смо, истина, стекли утисак као да су се баш сви одселили некуд, јер на улици је било немогуће видети живу душу, али је зато село одзвањало од озбиљне псеће артиљерије, јер иза скоро свачије капије опасно нас је упозоравало по неко огромно длакаво четвороножно створење.

- У основној школи имамо седморо ђака до четвртог разреда и деветоро деце у забавишту. Нису то све наша сеоска деца, делом су са околних салаша и да нема њих, не би било ни вртића - прича Граовац и присећа се колико се његово родно село променило од периода кад је он седео у учионицама које сада махом зврје празне. - Некад је свака кућа имала клупу и неколико старих пензионера је на њој седело, и онда ти идеш и „добар дан”, „добар дан”, „добар дан”, „добар дан”, и једно сто пута изговориш „добар дан” до продавнице, и још толико пута назад, и ако се не јавиш некоме, кад дођеш кући, мама зна, тата зна. Цело село те је васпитавало и чувало. Сви смо ми родбина, и у крвном и у кумовском смислу. Кад смо били деца, ишли смо на фудбалу, имали смо више екипа, па две чекају да дођу на ред, пре тога је купање на језеру, после „излазак”, трчање по селу до један-два после поноћи, играмо се вије, жмурке. Разочаран сам кад се сетим како је било. Све се то мења, ритам живота је другачији, деца се више ни не јављају на улици, нема више ни клупа, нема старих људи на њима, а не идем више ни у продавницу!

Сад је у Велебиту свака друга кућа празна, али није на продају јер би било скупо све и да је yabe. Али, зато, добро се продају плацеви, истина по некој сићи, али су за подизање воћњака душу дали.

- У селу имамо и смокве, нар и маслине - упознаје нас председник Савета с Велебитом који има и приморски моменат, али и подсећа да због лошег квалитета земље, не успевају неке наше редовне културе. - У ратарењу су доминантни кукуруз, пшеница, јечам, сунцокрет. Није нам најбољи квалитет земље, плитка је црница, а испод је песковито, тако да репа не успева због тога, а соја због недостатка ваздушне влаге. Али, зато нам доста добро иду воћке, кајсија, вишња, шљива... Некад се овде гајио дуван, по два-три јутра, али сад га нема јер нема радне снаге.

Дом културе у Велебиту један је од три у Војводини која ће у наредном периоду доживети потпуну реконструкцију, односно оживљавање, и то уз финансијску подршку Покрајинског секретаријата за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама. Биће издвојено 20 милиона динара за санацију крова, фасаде, столарије, уређење ентеријера, набавку намештаја, чак и грејања, као и пет милиона за аудио-визуелну опрему. 

- Исплатив је програм, без обзира што смо мало село, али немамо прилике да одржавамо културне манифестације у затвореном простору и увек морамо да гледамо прогнозу за такве догађаје. Људи су жељни, а немају где да оду, тако да мислим да би и из околних места долазили овде, нарочито млади који желе да организују свадбе на овако неким местима - каже секретар Месне заједнице Велебит Јадранка Балаж.

Слична је ствар и са сточарством. Личанима је Телечка висораван одговарала због необрадиве земље, односно пашњака (који су данас под заштитом државе због ретких птица и биљака), па је тако Велебит имао више грла говеда него становника. Некад су била три чобана са чордама, а данас једва да постоји један.

Иначе, све остало је у реду у Велебиту. Још да асфалтирају две улице, уведу оптичке каблове, евентуално да направе нов бунар, можда једног дана и цркву (мада, сваки пут кад су хтели да се изборе за њу, заратило би се) и ово село је заиста милина за живот!

Леа Радловачки