"Dnevnik" u stogodišnjem selu Velebit: Dušu dalo za zdravlje i voćnjake

Mislili ste da samo u južnom Banatu vetar duva kao nesvet? Pa, prevarili ste se, jer i Velebit, selo u opštini Kanjiža, ima svog „konja” za trku. Istina, zahvaljujući silnim duvanjima, vazduh im je uvek čist, pa se meštani hvale kako asmatičari, koji dođu na neko vreme, vrlo brzo zaborave na pumpicu.

- Ništa nam se ne zadržava u selu, ni čestice, ali ni ljudi - kaže predsednik Saveta Mesne zajednice Velebit Milutin Graovac, ali zato je smeha bilo na pretek, a kako u svakoj šali ima malo i zbilje, zaista, veći problem od vetruštine je rasipanje ljudi. - Velebićana najmanje ima ovde u Velebitu. Pre Drugog svetskog rata nas je bilo 960, a onda smo krenuli da se smanjujemo i sad nas ima oko 200. Odlaze ljudi za boljim životom u Novi Sad, Kanjižu, Nemačku...

Ako ste u potrazi za duhom etno turizma, uz čašu kvalitetne domaće rakije, dobre hrane i opuštene atmosfere međ’ četinarima i voćnjacima, onda je Lička kuća - Pecara rakije idealno mesto za sve navedeno. Vlasnici, partneri, saučesnici u svakom izazovu - braća Miloš i Danilo Kravić, već godinama neguju karakterističnu oazu u Velebitu, čuvajući tako tradiciju svojih predaka, čime se ponose, ne možete ni zamisliti koliko!

Specijalitet su im rakije od dunje, kajsije i kruške, i nema izgovora koji vas može spasiti makar od najsuptilnijeg „lickanja” svakog „leka” koji je u ponudi. A osim destilerije s bakarnim kazanima i zimske trpezarije okićene brojnim priznanjima koje su dobili za svoje rakije, u kompleksu Ličke kuće nalazi se i zasebna kuhinjica-pečenjara, letnja trpezarija, voćnjaci i etno kuća u kojoj vise ličke nošnje, miljei, fotografije iz davnina, kao i Srba kojima se domaćini naročito diče.

Mi smo, istina, stekli utisak kao da su se baš svi odselili nekud, jer na ulici je bilo nemoguće videti živu dušu, ali je zato selo odzvanjalo od ozbiljne pseće artiljerije, jer iza skoro svačije kapije opasno nas je upozoravalo po neko ogromno dlakavo četvoronožno stvorenje.

- U osnovnoj školi imamo sedmoro đaka do četvrtog razreda i devetoro dece u zabavištu. Nisu to sve naša seoska deca, delom su sa okolnih salaša i da nema njih, ne bi bilo ni vrtića - priča Graovac i priseća se koliko se njegovo rodno selo promenilo od perioda kad je on sedeo u učionicama koje sada mahom zvrje prazne. - Nekad je svaka kuća imala klupu i nekoliko starih penzionera je na njoj sedelo, i onda ti ideš i „dobar dan”, „dobar dan”, „dobar dan”, „dobar dan”, i jedno sto puta izgovoriš „dobar dan” do prodavnice, i još toliko puta nazad, i ako se ne javiš nekome, kad dođeš kući, mama zna, tata zna. Celo selo te je vaspitavalo i čuvalo. Svi smo mi rodbina, i u krvnom i u kumovskom smislu. Kad smo bili deca, išli smo na fudbalu, imali smo više ekipa, pa dve čekaju da dođu na red, pre toga je kupanje na jezeru, posle „izlazak”, trčanje po selu do jedan-dva posle ponoći, igramo se vije, žmurke. Razočaran sam kad se setim kako je bilo. Sve se to menja, ritam života je drugačiji, deca se više ni ne javljaju na ulici, nema više ni klupa, nema starih ljudi na njima, a ne idem više ni u prodavnicu!

Sad je u Velebitu svaka druga kuća prazna, ali nije na prodaju jer bi bilo skupo sve i da je yabe. Ali, zato, dobro se prodaju placevi, istina po nekoj sići, ali su za podizanje voćnjaka dušu dali.

- U selu imamo i smokve, nar i masline - upoznaje nas predsednik Saveta s Velebitom koji ima i primorski momenat, ali i podseća da zbog lošeg kvaliteta zemlje, ne uspevaju neke naše redovne kulture. - U ratarenju su dominantni kukuruz, pšenica, ječam, suncokret. Nije nam najbolji kvalitet zemlje, plitka je crnica, a ispod je peskovito, tako da repa ne uspeva zbog toga, a soja zbog nedostatka vazdušne vlage. Ali, zato nam dosta dobro idu voćke, kajsija, višnja, šljiva... Nekad se ovde gajio duvan, po dva-tri jutra, ali sad ga nema jer nema radne snage.

Dom kulture u Velebitu jedan je od tri u Vojvodini koja će u narednom periodu doživeti potpunu rekonstrukciju, odnosno oživljavanje, i to uz finansijsku podršku Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose sa verskim zajednicama. Biće izdvojeno 20 miliona dinara za sanaciju krova, fasade, stolarije, uređenje enterijera, nabavku nameštaja, čak i grejanja, kao i pet miliona za audio-vizuelnu opremu. 

- Isplativ je program, bez obzira što smo malo selo, ali nemamo prilike da održavamo kulturne manifestacije u zatvorenom prostoru i uvek moramo da gledamo prognozu za takve događaje. Ljudi su željni, a nemaju gde da odu, tako da mislim da bi i iz okolnih mesta dolazili ovde, naročito mladi koji žele da organizuju svadbe na ovako nekim mestima - kaže sekretar Mesne zajednice Velebit Jadranka Balaž.

Slična je stvar i sa stočarstvom. Ličanima je Telečka visoravan odgovarala zbog neobradive zemlje, odnosno pašnjaka (koji su danas pod zaštitom države zbog retkih ptica i biljaka), pa je tako Velebit imao više grla goveda nego stanovnika. Nekad su bila tri čobana sa čordama, a danas jedva da postoji jedan.

Inače, sve ostalo je u redu u Velebitu. Još da asfaltiraju dve ulice, uvedu optičke kablove, eventualno da naprave nov bunar, možda jednog dana i crkvu (mada, svaki put kad su hteli da se izbore za nju, zaratilo bi se) i ovo selo je zaista milina za život!

Lea Radlovački