ОкоТВоко: Време лудила

Слике рата су биле стравичне али у време распада Југославије нису постојале друштвене мреже да се стално подсећа на рат. Да се сетимо Вуковара, Дубровника, Сарајева, Олује, да се сетимо бомбародвања, рушења новосадских мостова, зграде Телевизије Нови Сад... Срећом тада нисмо имали мобилне телефоне и друштвене мреже па смо се дружили по подрумима. Сад у време короне нисмо имали са ким да се дружимо него с телевизором.

Тик ток је правио панику. Постоји и тактика убацивање лажних слика на друштвене мреже и да се кадрови из ратних игрица убацују на интернет. Као да није довољно страшан сам рат. Као да не прети Трећи светски. Као да нам није довољно време лудила које медији додатно потпирују. Шта нам све следи у економији? Каква ће цена да се плати? Да ли је свет променио правила по којима се понаша? Медији су ту да пропрате. Да ухвате сваку информацију. Види се колико и уређивачка политика утиче на обојеност медија. Како да вас не ухвати паника и како да не полудите.

Колика је етичка одговорност сваког појединца, сваке јавне личности? Кад прочитам мемоаре Мире Фурлан те храбре, фантастичне жене видим колико је она имала тежак живот само зато што је мислила својом главом. Кад погледам говор Микија Манојловића на отварању Феста, видим да је данас битно да све мора да буде ефектно и звучно. Да се не бирају речи и да је јако битно да изговорено буде ефектно и да буде пренешено. Неко је рекао да су и делови Мирине књиге намерно били таблоизовани да би било што више кликова на мрежама и да би се књига што више продала.

Ведрана Рудан је објавила да губи вид и да злобници ликују да је то због тога што је примила вакцину. Вређају се Роми, текстови се прво објављују па скидају са портала, цео свет је пролупао. У свему се сад тражи политичка коректност и често моделе са запада покушавамо да применимо на српски менталитет. Е то баш тако не иде. Дипломски рад Ане Нинковић „Насиље над женама у домаћим песмама”, узима за пример текст „Волим укус твога ђона” који је Марина Туцаковић написала за Цецу. Наводи се и пример Наташе Беквалац и неких њених стихова. Али заборавља се у дипломском раду на многобројне сцене силовања које су постојале у готово свим домаћим филмовима у осамдесетим годинама. Тад није било политичке коректности. Сад се анализира естрада, а заборавља се да су све нове серије пуне крви и насиља. Један мој пријатељ социолог ми је препоручио да напишем у колумни колико му иду на живце све домаће серије које су пуне криминала и насиља. А какви су наслови на порталима? Какви су „топли зечеви” које морају да пролазе појединци. Какве се хајке воде против оних који нису „бели медведи”.

Слике из Украјине су попут оних слика које смо гледали из Југославије. Исте су попут слика из Чехословачке 1968. године или из Пољске. Само је сада битно да се води медијски рат у свакој сфери од естраде до политике. Једноставно редитељи, јавне личности, политичари су изгубили компас. И онда кад буде мир шокирамо се да се десило неко насиље. Да је неко пукао. Да су кренули да раде ножеви и говињиве мотке. Једноставно живимо у временима медијског зла где је у име гледаности и читаности, дозвољено све. Нема баланса, нема осећаја за медијску одговорност. Нема алтруизма и лепих речи. Завладало је опште отуђење, хистерија и неуроза. Можда неће бити смака света, можда неће бити катаклизме али много ментално рањени људи ће ходати нашим улицама. Никад се не зна где ће окидач агресије експлодирати. Многи људи ће сматрати да не треба да лече своје психозе и нервозе. Нисам оптимиста поводом тога шта нас чека. Можда се рат неким чудом и заврши. Али рат у нашим главама остаје заувек. Ко преживи причаће. Ко оде на неко боље место да ово све не гледа а да није код Светог Петра, благо њему. Ко има шансу да живи на обали мора и да не пали компјутер, телефон и телевизор, благо њему. Ако сте депресивни, ако пијете седативе, ако сте тужни, знајте да сте прилично нормални. Нису нормални они који вам пласирају све ово да би зарадили на људској муци, а потом ставили слику како се башкаре на неком путовању или у свом луксузном стану. Док је таквих лицемра и медијских ратних профитера на лажним вестима, овај свет никако неће пропасти. Постојаће само да се њима угоди.

Александар Филиповић