Нина Колунџија, новинарка: Мало је жена на позицијама у спорту

Ова харизматична Војвођанка прва је дама која је добила посао презентерке спортских вести, а потом, што је још важније, стигла и на место прве уреднице у овој области. Једно је од ТВ лица којој се верује јер се до сада нашла у бројним новинарским позицијама и извештавала са најважнијих спортских догађаја на којима је интервјуисала готово све значајне и домаће и стране спортисте. Свој професионални пут почела је на телевизији Б92, а данас је гледамо на Првој телевизији, где нам доноси најновије вести из спорта. Ових дана од ње сазнајемо и најновије информације са Зимских олимпијских игара, а у интервјуу за наш лист Нина Колунџија открива шта је и ко на њу са турнира у Пекингу оставио највећи утисак.

– Чини ми се да су ове Игре у знаку жена. Неколико сјајних спортисткиња и прича обележило је досадашњи ток такмичења. Од словеначке ски скакачице Урше Богатај, која је због повреде хтела да заврши каријеру, а у Пекингу је освојила злато, преко Холанђанке Ирен Вист којој су ово пете Игре и шеста медаља, до Петре Влхове. Један од најјачих, а да сте ме питали пре неколико дана, и један од најлепших утисака, била би 15-годишња Камила Велијева.

Млада Камила Валијева је прва жена која је извела четвороструки окрет у клизању на Зимским олимпијским играма, а онда накнадно дисквалификована због тога што је, како је речено, била позитивна на допинг тесту. Да ли један такав скандал након тријумфа може да утиче на положај и слику жена у спорту?

– Од одушевљења до разочарања у два дана. Много ми је жао што прича, која је деловала бајковито, има такав наставак, а тек ћемо сазнати епилог и шта се све дешавало. Мислим да неће имати утицај на положај и слику жена у спорту, пре ће бити нова епизода односа према Русији и руским спортистима. Већ је било реакција из Москве да је реч о планираној провокацији према Русији, а њихови спортисти ни у Пекингу не могу да наступају под именом и заставом Русије већ као Руски олимпијски комитет.

Шта мислите зашто су међу гледаоцима популарније летње од зимских олимпијских игара и које ви и професионално и приватно више волите да пратите?

– Летње игре су садржајно богатије и имају у свом програму најпопуларније спортове. Атлетика је краљица спортова, пливање је такође један од базичних спортова, тимски спортови са лоптом... Србија никада није имала много успеха на Зимским играма, док на Летњим увек имамо више кандидата за медаље па је очекивано да је интересовање за њих далеко веће. Ја и приватно и професионално више волим Летње игре. Ми циклусе у спорту рачунамо спрам њих, а не у односу на Зимске игре.

Својим примером изнова истрајавате у борби за жене у спорту и жене у медијима које прате спортске теме. Колико смо, од ваших почетака, напредовали и да ли се женама у спорту у медијима данас дају позиције од ауторитета или углавном и најчешће оне које су у вези са презентерским послом?

– Мислим да смо доста напредовали, али да још има простора који може и требало би да буде доступнији женама. Бескрајно сам захвална колегиницама попут Олгице Николић, Тијане Јевтић, Јелене Медић и многих других, који својим радом и знањем крче пут својим колегиницама. Када је реч о уредничким и коментаторским местима, она су већински у рукама у мушкараца. Кад мало боље размислим, не могу да се сетим ниједне жене уреднице спортске редакције и волела бих да се то промени. Генерално је мало жена на руководећим позицијама у спорту па је тако и у спортском новинарству.

Пре две године године презентерка војвођанског јавног сервиса погрешно је прочитала резултат фудбалске утакмице у Новом Саду, што је на друштвеним мрежама изазвало салве подсмеха и ироничних коментара. Мислите ли да би грешка мушког презентера наишла на једнаке „оштрице“ јавности?

– Сећам се тога, а мислим да колегиница чак и није из спортске, већ информативне редакције. Недавно су тако исмевали једну презентерку јер је погрешно прочитала Борусија Менхенгладбах. Мислим да у овом случају род није пресудан за исмевање или бих желела да верујем да је тако.

Медијски радници проверавају себе више пута пре него што са одређеном информацијом „изађу“ у медиј јер се, осим етике којом се воде, плаше и грешака, које се незаобилазно свима кад тад и десе. Која је ваша грешка у послу вас највише заболела, а која вас је насмејала?

– И дан данас не волим да се сетим када сам пожурила са објављивањем вести о трансферу Мирка Иванића који се на крају није ни десио, али управо из таквих ситуација можда и највише научиш и више ти не падне на памет да тако нешто урадиш. Од оних које ме насмеју, сетим се како сам Новаку Ђоковићу пожелела срећу и да победи на сутрашњем мечу, притом не размишљајући о томе да је следећи ривал Јанко Типсаревић.

Чини се да се спорт у највећој мери преселио на кабловске канале који се боре за преносе различитих догађаја. Шта мислите због чега је дошло до тог тренда и да ли су гледаоци, распоређени на различите кабловске оператере, због тога у лошем положају?

– Тај тренд је из света дошао код нас. Новац је у овом случају главни разлог и због тога се спорт са националне фреквенције преселио на кабловске канале па чак и када је реч о највећих спортским догађајима. Код нас је немогуће имати све спортске канале код једног оператера и права је гимнастика снаћи се и гледати баш све што те занима.

Шта се дешава са вашим подкастом „Њена правила“ који се емитује на Јутјуб каналу Б92 телевизије и колико вам је тај формат пријао за рад?

– То је нешто што радим за своју душу и заиста уживам. Неке животне околности у последњих неколико месеци су ме спречиле да снимим више епизода и додатно се посветим подкасту, али надам се да ће се то ове године променити. Мој циљ је да спортисткиње учиним видљивијим, бар у медијима за које ја радим, јер оне јесу запостављене у односу на мушкарце. Изузетна ми је част што су ми гошће биле олимпијске, светске и европске шампионке и што су реакције заиста добре.

Осим пандемије, 2020. година донела вам је и личну трауму, када сте сазнали да имате бенигни тумор панкреаса. Колико вас је то искуство променило и освестило приоритете у животу и да ли је са тумором нестао и страх од болести?

– Мислила сам да је нестао, а онда је као закаснела реакција дошао, па се и даље борим са тим страхом. Тек сада схватам колико је тај период чекања на операцију утицао на моје психофизичко стање и није лако вратити се у нормалу, али се трудим и саму себе бодрим речима да је најгоре прошло. Да ствар буде још гора, све се десило усред пандемије која је на све нас утицала и још утиче. То искуство ме је променило и више него што сам мислила, пре свега однос према времену. Више га не трошим на људе и ствари који ми не пријају, који ми црпе енергију... Данас када и кренем да се нервирам због небитних ствари, у тренутку се сетим летњег одмора на Првој хирушкој, уместо на мору, реза преко целог стомака, брауниле у руци, сати и сати инфузије... Али, прошло је!

Владимир Бијелић