Nina Kolundžija, novinarka: Malo je žena na pozicijama u sportu

Ova harizmatična Vojvođanka prva je dama koja je dobila posao prezenterke sportskih vesti, a potom, što je još važnije, stigla i na mesto prve urednice u ovoj oblasti. Jedno je od TV lica kojoj se veruje jer se do sada našla u brojnim novinarskim pozicijama i izveštavala sa najvažnijih sportskih događaja na kojima je intervjuisala gotovo sve značajne i domaće i strane sportiste. Svoj profesionalni put počela je na televiziji B92, a danas je gledamo na Prvoj televiziji, gde nam donosi najnovije vesti iz sporta. Ovih dana od nje saznajemo i najnovije informacije sa Zimskih olimpijskih igara, a u intervjuu za naš list Nina Kolundžija otkriva šta je i ko na nju sa turnira u Pekingu ostavio najveći utisak.

– Čini mi se da su ove Igre u znaku žena. Nekoliko sjajnih sportistkinja i priča obeležilo je dosadašnji tok takmičenja. Od slovenačke ski skakačice Urše Bogataj, koja je zbog povrede htela da završi karijeru, a u Pekingu je osvojila zlato, preko Holanđanke Iren Vist kojoj su ovo pete Igre i šesta medalja, do Petre Vlhove. Jedan od najjačih, a da ste me pitali pre nekoliko dana, i jedan od najlepših utisaka, bila bi 15-godišnja Kamila Velijeva.

Mlada Kamila Valijeva je prva žena koja je izvela četvorostruki okret u klizanju na Zimskim olimpijskim igrama, a onda naknadno diskvalifikovana zbog toga što je, kako je rečeno, bila pozitivna na doping testu. Da li jedan takav skandal nakon trijumfa može da utiče na položaj i sliku žena u sportu?

– Od oduševljenja do razočaranja u dva dana. Mnogo mi je žao što priča, koja je delovala bajkovito, ima takav nastavak, a tek ćemo saznati epilog i šta se sve dešavalo. Mislim da neće imati uticaj na položaj i sliku žena u sportu, pre će biti nova epizoda odnosa prema Rusiji i ruskim sportistima. Već je bilo reakcija iz Moskve da je reč o planiranoj provokaciji prema Rusiji, a njihovi sportisti ni u Pekingu ne mogu da nastupaju pod imenom i zastavom Rusije već kao Ruski olimpijski komitet.

Šta mislite zašto su među gledaocima popularnije letnje od zimskih olimpijskih igara i koje vi i profesionalno i privatno više volite da pratite?

– Letnje igre su sadržajno bogatije i imaju u svom programu najpopularnije sportove. Atletika je kraljica sportova, plivanje je takođe jedan od bazičnih sportova, timski sportovi sa loptom... Srbija nikada nije imala mnogo uspeha na Zimskim igrama, dok na Letnjim uvek imamo više kandidata za medalje pa je očekivano da je interesovanje za njih daleko veće. Ja i privatno i profesionalno više volim Letnje igre. Mi cikluse u sportu računamo spram njih, a ne u odnosu na Zimske igre.

Svojim primerom iznova istrajavate u borbi za žene u sportu i žene u medijima koje prate sportske teme. Koliko smo, od vaših početaka, napredovali i da li se ženama u sportu u medijima danas daju pozicije od autoriteta ili uglavnom i najčešće one koje su u vezi sa prezenterskim poslom?

– Mislim da smo dosta napredovali, ali da još ima prostora koji može i trebalo bi da bude dostupniji ženama. Beskrajno sam zahvalna koleginicama poput Olgice Nikolić, Tijane Jevtić, Jelene Medić i mnogih drugih, koji svojim radom i znanjem krče put svojim koleginicama. Kada je reč o uredničkim i komentatorskim mestima, ona su većinski u rukama u muškaraca. Kad malo bolje razmislim, ne mogu da se setim nijedne žene urednice sportske redakcije i volela bih da se to promeni. Generalno je malo žena na rukovodećim pozicijama u sportu pa je tako i u sportskom novinarstvu.

Pre dve godine godine prezenterka vojvođanskog javnog servisa pogrešno je pročitala rezultat fudbalske utakmice u Novom Sadu, što je na društvenim mrežama izazvalo salve podsmeha i ironičnih komentara. Mislite li da bi greška muškog prezentera naišla na jednake „oštrice“ javnosti?

– Sećam se toga, a mislim da koleginica čak i nije iz sportske, već informativne redakcije. Nedavno su tako ismevali jednu prezenterku jer je pogrešno pročitala Borusija Menhengladbah. Mislim da u ovom slučaju rod nije presudan za ismevanje ili bih želela da verujem da je tako.

Medijski radnici proveravaju sebe više puta pre nego što sa određenom informacijom „izađu“ u medij jer se, osim etike kojom se vode, plaše i grešaka, koje se nezaobilazno svima kad tad i dese. Koja je vaša greška u poslu vas najviše zabolela, a koja vas je nasmejala?

– I dan danas ne volim da se setim kada sam požurila sa objavljivanjem vesti o transferu Mirka Ivanića koji se na kraju nije ni desio, ali upravo iz takvih situacija možda i najviše naučiš i više ti ne padne na pamet da tako nešto uradiš. Od onih koje me nasmeju, setim se kako sam Novaku Đokoviću poželela sreću i da pobedi na sutrašnjem meču, pritom ne razmišljajući o tome da je sledeći rival Janko Tipsarević.

Čini se da se sport u najvećoj meri preselio na kablovske kanale koji se bore za prenose različitih događaja. Šta mislite zbog čega je došlo do tog trenda i da li su gledaoci, raspoređeni na različite kablovske operatere, zbog toga u lošem položaju?

– Taj trend je iz sveta došao kod nas. Novac je u ovom slučaju glavni razlog i zbog toga se sport sa nacionalne frekvencije preselio na kablovske kanale pa čak i kada je reč o najvećih sportskim događajima. Kod nas je nemoguće imati sve sportske kanale kod jednog operatera i prava je gimnastika snaći se i gledati baš sve što te zanima.

Šta se dešava sa vašim podkastom „Njena pravila“ koji se emituje na Jutjub kanalu B92 televizije i koliko vam je taj format prijao za rad?

– To je nešto što radim za svoju dušu i zaista uživam. Neke životne okolnosti u poslednjih nekoliko meseci su me sprečile da snimim više epizoda i dodatno se posvetim podkastu, ali nadam se da će se to ove godine promeniti. Moj cilj je da sportistkinje učinim vidljivijim, bar u medijima za koje ja radim, jer one jesu zapostavljene u odnosu na muškarce. Izuzetna mi je čast što su mi gošće bile olimpijske, svetske i evropske šampionke i što su reakcije zaista dobre.

Osim pandemije, 2020. godina donela vam je i ličnu traumu, kada ste saznali da imate benigni tumor pankreasa. Koliko vas je to iskustvo promenilo i osvestilo prioritete u životu i da li je sa tumorom nestao i strah od bolesti?

– Mislila sam da je nestao, a onda je kao zakasnela reakcija došao, pa se i dalje borim sa tim strahom. Tek sada shvatam koliko je taj period čekanja na operaciju uticao na moje psihofizičko stanje i nije lako vratiti se u normalu, ali se trudim i samu sebe bodrim rečima da je najgore prošlo. Da stvar bude još gora, sve se desilo usred pandemije koja je na sve nas uticala i još utiče. To iskustvo me je promenilo i više nego što sam mislila, pre svega odnos prema vremenu. Više ga ne trošim na ljude i stvari koji mi ne prijaju, koji mi crpe energiju... Danas kada i krenem da se nerviram zbog nebitnih stvari, u trenutku se setim letnjeg odmora na Prvoj hiruškoj, umesto na moru, reza preko celog stomaka, braunile u ruci, sati i sati infuzije... Ali, prošlo je!

Vladimir Bijelić