Бекство из ужурбаног града: Зима на Бегечкој јами

Температура на Бегечкој јами је очитавала пријатних три степена Целзијуса у тим касним јутарњим сатима, а сунце високо позиционирано на чистом небу са по којим трагом облака баца своје зраке на природни амбијент, одавајући утисак да се силно труди да разбије лед, нахватан на појединим деловима воде. Осетили смо свежину ваздуха који је у овом делу лакши и чистији, за разлику од оног који смо оставили 20 километара иза. Чамци усидрени уз обалу су пусти и натопљени водом, чекају топлије дане да се одвезу на сред Дунавца и задовоље потребе својих власника. Поједини чамци изврнути таласају уз обалу, док је неке чак потопљене и лед прекрио, замрзнувши их и остављајући у ишекивању неких лепших дана. На Бегечкој јами у први мах чини нам се нема никог и поглед би нас преварио, да наше оштро око није приметило безброј отисака стопала у мокром песку, што говори да овим делом чак и зими прође покоја “жива душа”. А онда, на неколико метара од нас из мисли нас прену лавеж пса који нам дотрчава у сусрет.

- Добродошли у наш мали рај – са осмехом нам прилази чувар целокупне природне лепоте “Бегечке јаме” Милан Матовић, добацивши како се куца зове Џеки и највећа је фаца у крају. - Овај други гарави пас је од скоро наш комшија, те смо и њега прихватили као домаћина.

Милан нас са неверицом гледа и каже да нисмо баш “уболи” право годишње доба, јер у овом периоду Јама мирује.

- Пред празнике смо неколико ноћи дежурали, како бисмо спречили крађе рибе, а чувари једва чекају зиму и да заледи Јама, јер су мање шансе да се риба пеца и односи преко мере – открива нам Милан. - Оно што нас сад чека као задатак је чување штуке, јер од 1. фебруара до 1. априла на снагу ступа забрана њеног пецања. А што се тиче кампера и излетника, има их али много слабије у односу на летње периоде. Имамо пар становника који су ту на Јами целе године, али сви остали се у овим временским условима разбеже, те преовлађују закони природе.

Волонтер Михајло таман упаркирава аутомобил и гледа кроз шофершајбну у нашем правцу, не слутећи да ћемо и њега питати да произбори коју.

- Али ја сам дошао само да пецам –  гледа нас у чуду Михајло, но није му дуго требало да удовољи жељама наше фоторепортерке која је имала идеју да направи фотографије из средишта Дунавца, иако није било лако упртити чамац до тамо.

Као да је неко повукао линију преко водене површине, поделивши је на течно и чврсто агрегатно стање, вода се није дала тако лако разбити. Михајло је морао веслом да удара у лед, не би ли створио услове да се отисну даље,  те га нисмо хтели даље испитивати о зими на Јами. Док су они правили фотографије феноменалне природне идиле, Милан и ја смо расправљали о птицама које предњаче у збиру популација.

- Јеси ли знала да корморани једу рибе онолико колико су тешки, муку мучимо са њима, поједоше сву рибу – прича наш саговорник. - Интересантно је то што су ова два лабуда постала толико територијална, да чак и своје младунце, када довољно стасају да могу да се брину о себи на крају отерају, али са другим птицама немају несугласица. Невероватно је када присуствујете законима природе и победи јачег. Осим корморана и лабудова, овде срећемо чапље и галебове, а сви заједно живе у еколошком складу.

Скривено и ушушкано викенд насеље

За крај посете Бегечкој јами “Дневникови” репортери оставили су шетњу шумским делом природе, која у себи крије ушушкано викенд насеље.

Што се залази све дубље, то је слика бивала све тужнија.

Куће, једна до друге, празне и хладне, чекају пролеће и топлије дане да поново угосте живот у свим својим тајанственим али и лепим облицима.

Оштар и хладан зрак је око поднева мало попустио своју јачину, те су на тло Бегечке јаме почели да пристижу и посетиоци. Неки су одлазили одмах на “Чарду на Јами”, а један је са собом имао професионалну фотографску опрему са којом је покушавао да ухвати моменат вредан вечности. Док смо се приближавали “Чарди” не би ли се и ми мало угрејали уз домаћу, а јаку црну кафу, у видик нам ушета и човек који шета обалом, сетног погледа изгубљеног негде у даљини.

- Одрастао сам на Бегечкој јами, коју сви као природни локалитет везују за лето и тада буде пецароша, купача, рекреативаца који овде играју кошарку, одбојку, фудбал, али буде пуно деце и викендаша – објашњава нам Александар из Бегеча. - Зими знатно слабије има посета, али далеко од тога да је пусто. Жао ми је што нема снега па бисте видели колико породица дође са малишанима да се санка и ужива у снежним чаролијама. Место тада напросто оживи. У последњих неколико година, откако је пробијена и бициклистичка стаза од Новог Сада довде, зими има оних који туда шетају, па сврате. А што се тиче нас, овде нам је увек лепо.

Ивана Бакмаз