Bekstvo iz užurbanog grada: Zima na Begečkoj jami

Temperatura na Begečkoj jami je očitavala prijatnih tri stepena Celzijusa u tim kasnim jutarnjim satima, a sunce visoko pozicionirano na čistom nebu sa po kojim tragom oblaka baca svoje zrake na prirodni ambijent, odavajući utisak da se silno trudi da razbije led, nahvatan na pojedinim delovima vode. Osetili smo svežinu vazduha koji je u ovom delu lakši i čistiji, za razliku od onog koji smo ostavili 20 kilometara iza. Čamci usidreni uz obalu su pusti i natopljeni vodom, čekaju toplije dane da se odvezu na sred Dunavca i zadovolje potrebe svojih vlasnika. Pojedini čamci izvrnuti talasaju uz obalu, dok je neke čak potopljene i led prekrio, zamrznuvši ih i ostavljajući u išekivanju nekih lepših dana. Na Begečkoj jami u prvi mah čini nam se nema nikog i pogled bi nas prevario, da naše oštro oko nije primetilo bezbroj otisaka stopala u mokrom pesku, što govori da ovim delom čak i zimi prođe pokoja “živa duša”. A onda, na nekoliko metara od nas iz misli nas prenu lavež psa koji nam dotrčava u susret.

- Dobrodošli u naš mali raj – sa osmehom nam prilazi čuvar celokupne prirodne lepote “Begečke jame” Milan Matović, dobacivši kako se kuca zove Džeki i najveća je faca u kraju. - Ovaj drugi garavi pas je od skoro naš komšija, te smo i njega prihvatili kao domaćina.

Milan nas sa nevericom gleda i kaže da nismo baš “uboli” pravo godišnje doba, jer u ovom periodu Jama miruje.

- Pred praznike smo nekoliko noći dežurali, kako bismo sprečili krađe ribe, a čuvari jedva čekaju zimu i da zaledi Jama, jer su manje šanse da se riba peca i odnosi preko mere – otkriva nam Milan. - Ono što nas sad čeka kao zadatak je čuvanje štuke, jer od 1. februara do 1. aprila na snagu stupa zabrana njenog pecanja. A što se tiče kampera i izletnika, ima ih ali mnogo slabije u odnosu na letnje periode. Imamo par stanovnika koji su tu na Jami cele godine, ali svi ostali se u ovim vremenskim uslovima razbeže, te preovlađuju zakoni prirode.

Volonter Mihajlo taman uparkirava automobil i gleda kroz šoferšajbnu u našem pravcu, ne sluteći da ćemo i njega pitati da proizbori koju.

- Ali ja sam došao samo da pecam –  gleda nas u čudu Mihajlo, no nije mu dugo trebalo da udovolji željama naše fotoreporterke koja je imala ideju da napravi fotografije iz središta Dunavca, iako nije bilo lako uprtiti čamac do tamo.

Kao da je neko povukao liniju preko vodene površine, podelivši je na tečno i čvrsto agregatno stanje, voda se nije dala tako lako razbiti. Mihajlo je morao veslom da udara u led, ne bi li stvorio uslove da se otisnu dalje,  te ga nismo hteli dalje ispitivati o zimi na Jami. Dok su oni pravili fotografije fenomenalne prirodne idile, Milan i ja smo raspravljali o pticama koje prednjače u zbiru populacija.

- Jesi li znala da kormorani jedu ribe onoliko koliko su teški, muku mučimo sa njima, pojedoše svu ribu – priča naš sagovornik. - Interesantno je to što su ova dva labuda postala toliko teritorijalna, da čak i svoje mladunce, kada dovoljno stasaju da mogu da se brinu o sebi na kraju oteraju, ali sa drugim pticama nemaju nesuglasica. Neverovatno je kada prisustvujete zakonima prirode i pobedi jačeg. Osim kormorana i labudova, ovde srećemo čaplje i galebove, a svi zajedno žive u ekološkom skladu.

Skriveno i ušuškano vikend naselje

Za kraj posete Begečkoj jami “Dnevnikovi” reporteri ostavili su šetnju šumskim delom prirode, koja u sebi krije ušuškano vikend naselje.

Što se zalazi sve dublje, to je slika bivala sve tužnija.

Kuće, jedna do druge, prazne i hladne, čekaju proleće i toplije dane da ponovo ugoste život u svim svojim tajanstvenim ali i lepim oblicima.

Oštar i hladan zrak je oko podneva malo popustio svoju jačinu, te su na tlo Begečke jame počeli da pristižu i posetioci. Neki su odlazili odmah na “Čardu na Jami”, a jedan je sa sobom imao profesionalnu fotografsku opremu sa kojom je pokušavao da uhvati momenat vredan večnosti. Dok smo se približavali “Čardi” ne bi li se i mi malo ugrejali uz domaću, a jaku crnu kafu, u vidik nam ušeta i čovek koji šeta obalom, setnog pogleda izgubljenog negde u daljini.

- Odrastao sam na Begečkoj jami, koju svi kao prirodni lokalitet vezuju za leto i tada bude pecaroša, kupača, rekreativaca koji ovde igraju košarku, odbojku, fudbal, ali bude puno dece i vikendaša – objašnjava nam Aleksandar iz Begeča. - Zimi znatno slabije ima poseta, ali daleko od toga da je pusto. Žao mi je što nema snega pa biste videli koliko porodica dođe sa mališanima da se sanka i uživa u snežnim čarolijama. Mesto tada naprosto oživi. U poslednjih nekoliko godina, otkako je probijena i biciklistička staza od Novog Sada dovde, zimi ima onih koji tuda šetaju, pa svrate. A što se tiče nas, ovde nam je uvek lepo.

Ivana Bakmaz