Пола века ронилачке јединице ВС: Специјалци за подводна дејства

У Ронилачком дненику забележено је да је дотадашњи вод речних подводних диверзаната из средине шездесетих, крајем јуна 1971. преименован у 93. речни центар Речне ратне флотиле ЈНА. Ипак, први зарон био је  годину дана касније, 1. јуна 1972.  Од тада до данашњих дана кроз ову јединицу је прошло више од 1.500 ронилаца - морнара на одслужењу војног рока и активних старешина – професионалаца у овом позиву.

Од формирања, ронилачка јединица стационирана је у касарни “Александар Берић”, на новосадском Лиману 4, где су и команда и бродови Речне флотиле. Током протеклих 50 година, било је доста организационих промена, у којима је јединица мењала назив. Најпре је то био одред за подводна дејства, затим одред речних ронилаца и 93. речни центар, а од 2008. године носи садашњи назив - 93. ронилачка чета и налази се у саставу Првог речног одреда.

У строју и две даме

Официрке Речне флотиле, поручник Нела Поповић (28) из Апатина, која је и лекар у тој јединици стационираној у Новом Саду, и потпоручник Јелена Пауновић (26) из Шапца, успешно су савладале изузетно напоран и захтеван курс роњења.

Пошто војни рониоци имају веома сложене задатке, физички и ментално изузетно напорне, они захтевају и посебан медицински надзор и зато је потребно да медицински кадар у Речној флотили што боље познаје медицину роњења. А како те врсте обуке још нема у Србији, у плану је да Нелу у догледно време пошаљу на курс негде у иностранство.

И за потпоручницу Јелену је ово био први степеник ка врху у послу којим се бави, а то је звање инструктора роњења.

- Поносна сам што смо сви успешно завршили овај курс и што с поносом можемо да носимо наше ронилачке значке - каже та млада официрка, тренутно командир вода у Речној флотили, напомињући да је још на Војној академији пожелела да буде у ронилачкој јединици.

Широк је спектар њених задатака: од противдиверзантских обезбеђења важних привредних објеката на унутрашњим пловним путевима, мостовима, хидроцентралама, лукама и лучким постројењима, преко извиђања речног дна, обале, пружања помоћи, спасавања ратних, трговачких бродова, па до проналажења и вађења потонулих предмета с речног дна.

Ту је још и обука лаких ронилаца и пружање помоћи речној привреди. Акције се изводе посебним средствима на специфичан начин, самостално и у саставу Речне флотиле или у садејству с другим јединицима Војске.

У јединици су искључиво добровољци. Пре почетка обуке будући рониоци пролазе ригорозни селекциони систематски лекарски преглед за утврђивање способности за рониоце. Преглед обухвата и тест барофункције који се обавља у барокомори. Они које здравствена комисија огласи способним, приступају специјалистичкој обуци за рониоца.

Основна обука за војног рониоца траје два месеца, након чега се полаже завршни испит и стиче звање лаког бродсног рониоца пете категорије. Први део обуке реализује се у базенима, а после тога следе зарони на језеру или у рукавцу.

Како истичу у овој јединици, минимално трајање специјалистичке обуке траје годину дана по фази.

Млади људи који чине ову јединицу су беспрекорног здравственог стања. О њиховом здрављу, иначе, брине санитетска екипа са адекватним квалификацијама из области подводне медицине, на челу које је лекар, такође речни ронилац.

Ронилачка опрема речних ронилаца и диверзаната представља део борбеног комплета од изузетног значаја за извршење наменских задатака.  Од свог оснивања до данас јединица је опремана врхунском професионалном опремом која је представљала репер квалитета и поузданости свог времена.

Рониоци никад нису начисто шта их доле чека

За разлику од мора, у реци је видљивост изузетно смањена и рониои никад нису начисто шта их доле чека. Просечна видљивост у нашим рекама на два метра испод површине је негде око пола метра, док је на већим дубинама, од пет до осам, готово никаква. У таквим ситуацијама, роњење се своди искључиво на осећај.

У Дунаву нема лепоте док роните. Струје су јаке и после изласка на обалу рониоци су буквално сломљени од напора.

Екстремни услови експлоатације опреме у рекама и језерима утичу како на век употребе опреме тако и на могућности, аутономију и ефикасност самог рониоца. То су, пре свега: слаба видљивост (често тотални мрак у коме због великог речног наноса ни подводна лампа не помаже, тако да се ради методом на “пипање”), затим – контакти с подводним препрекама (понекад јако оштрим металним деловима потонулих објеката), јака речна струја и ниске температуре. Уосталом, једна од специфичности у редовном одржавању борбене готовости и спремности је и зарон испод леда.

Милан Бозокин