Pola veka ronilačke jedinice VS: Specijalci za podvodna dejstva

U Ronilačkom dneniku zabeleženo je da je dotadašnji vod rečnih podvodnih diverzanata iz sredine šezdesetih, krajem juna 1971. preimenovan u 93. rečni centar Rečne ratne flotile JNA. Ipak, prvi zaron bio je  godinu dana kasnije, 1. juna 1972.  Od tada do današnjih dana kroz ovu jedinicu je prošlo više od 1.500 ronilaca - mornara na odsluženju vojnog roka i aktivnih starešina – profesionalaca u ovom pozivu.

Od formiranja, ronilačka jedinica stacionirana je u kasarni “Aleksandar Berić”, na novosadskom Limanu 4, gde su i komanda i brodovi Rečne flotile. Tokom proteklih 50 godina, bilo je dosta organizacionih promena, u kojima je jedinica menjala naziv. Najpre je to bio odred za podvodna dejstva, zatim odred rečnih ronilaca i 93. rečni centar, a od 2008. godine nosi sadašnji naziv - 93. ronilačka četa i nalazi se u sastavu Prvog rečnog odreda.

U stroju i dve dame

Oficirke Rečne flotile, poručnik Nela Popović (28) iz Apatina, koja je i lekar u toj jedinici stacioniranoj u Novom Sadu, i potporučnik Jelena Paunović (26) iz Šapca, uspešno su savladale izuzetno naporan i zahtevan kurs ronjenja.

Pošto vojni ronioci imaju veoma složene zadatke, fizički i mentalno izuzetno naporne, oni zahtevaju i poseban medicinski nadzor i zato je potrebno da medicinski kadar u Rečnoj flotili što bolje poznaje medicinu ronjenja. A kako te vrste obuke još nema u Srbiji, u planu je da Nelu u dogledno vreme pošalju na kurs negde u inostranstvo.

I za potporučnicu Jelenu je ovo bio prvi stepenik ka vrhu u poslu kojim se bavi, a to je zvanje instruktora ronjenja.

- Ponosna sam što smo svi uspešno završili ovaj kurs i što s ponosom možemo da nosimo naše ronilačke značke - kaže ta mlada oficirka, trenutno komandir voda u Rečnoj flotili, napominjući da je još na Vojnoj akademiji poželela da bude u ronilačkoj jedinici.

Širok je spektar njenih zadataka: od protivdiverzantskih obezbeđenja važnih privrednih objekata na unutrašnjim plovnim putevima, mostovima, hidrocentralama, lukama i lučkim postrojenjima, preko izviđanja rečnog dna, obale, pružanja pomoći, spasavanja ratnih, trgovačkih brodova, pa do pronalaženja i vađenja potonulih predmeta s rečnog dna.

Tu je još i obuka lakih ronilaca i pružanje pomoći rečnoj privredi. Akcije se izvode posebnim sredstvima na specifičan način, samostalno i u sastavu Rečne flotile ili u sadejstvu s drugim jedinicima Vojske.

U jedinici su isključivo dobrovoljci. Pre početka obuke budući ronioci prolaze rigorozni selekcioni sistematski lekarski pregled za utvrđivanje sposobnosti za ronioce. Pregled obuhvata i test barofunkcije koji se obavlja u barokomori. Oni koje zdravstvena komisija oglasi sposobnim, pristupaju specijalističkoj obuci za ronioca.

Osnovna obuka za vojnog ronioca traje dva meseca, nakon čega se polaže završni ispit i stiče zvanje lakog brodsnog ronioca pete kategorije. Prvi deo obuke realizuje se u bazenima, a posle toga slede zaroni na jezeru ili u rukavcu.

Kako ističu u ovoj jedinici, minimalno trajanje specijalističke obuke traje godinu dana po fazi.

Mladi ljudi koji čine ovu jedinicu su besprekornog zdravstvenog stanja. O njihovom zdravlju, inače, brine sanitetska ekipa sa adekvatnim kvalifikacijama iz oblasti podvodne medicine, na čelu koje je lekar, takođe rečni ronilac.

Ronilačka oprema rečnih ronilaca i diverzanata predstavlja deo borbenog kompleta od izuzetnog značaja za izvršenje namenskih zadataka.  Od svog osnivanja do danas jedinica je opremana vrhunskom profesionalnom opremom koja je predstavljala reper kvaliteta i pouzdanosti svog vremena.

Ronioci nikad nisu načisto šta ih dole čeka

Za razliku od mora, u reci je vidljivost izuzetno smanjena i ronioi nikad nisu načisto šta ih dole čeka. Prosečna vidljivost u našim rekama na dva metra ispod površine je negde oko pola metra, dok je na većim dubinama, od pet do osam, gotovo nikakva. U takvim situacijama, ronjenje se svodi isključivo na osećaj.

U Dunavu nema lepote dok ronite. Struje su jake i posle izlaska na obalu ronioci su bukvalno slomljeni od napora.

Ekstremni uslovi eksploatacije opreme u rekama i jezerima utiču kako na vek upotrebe opreme tako i na mogućnosti, autonomiju i efikasnost samog ronioca. To su, pre svega: slaba vidljivost (često totalni mrak u kome zbog velikog rečnog nanosa ni podvodna lampa ne pomaže, tako da se radi metodom na “pipanje”), zatim – kontakti s podvodnim preprekama (ponekad jako oštrim metalnim delovima potonulih objekata), jaka rečna struja i niske temperature. Uostalom, jedna od specifičnosti u redovnom održavanju borbene gotovosti i spremnosti je i zaron ispod leda.

Milan Bozokin