Планирано рушење шест објеката у кругу бивше зрењанинске шећеране

С тим у вези, ова компанија је Градској управи, односно Одсеку за заштиту и унапређивање животне средине, поднела захтев за одлучивање о потреби процене утицаја на животну средину. Заменик начелника Одељења за привреду Едвард Беновић је у решењу које је донето након тога констатовао да за пројекат рушења резервоара није потребна израда Студије о процени утицаја на животну средину.

У свом захтеву компанија је навела да резервоари за складиштење меласе већ дуго нису у употреби. Престанком рада фабрике за производњу шећера њихова употреба је окончана. Како се наводи у захтеву, резервоари нису прикључени на инфраструктурну мрежу водовода и канализације, нити на електроенергетску мрежу. Укупна површина резервоара за рушење износи 821 квадратни метар.

Фабрика шећера у Зрењанину је у јуну 2011. године продата „Викторија групи“ из Новог Сада. Мада је имовина некадашње чувене зрењанинске шећеране била процењена на 1,47 милијарди динара, она је продата за 400 милиона динара, уз prеthodnu сагласност одбора поверилаца, што је законска обавеза када је највиша достављена понуда мања од 50 одсто процењене вредности. Иако је нови газда у то време најављивао њен препород, овдашња фабрика шећера више никада није прорадила.

Транзиција и неспособни mеnaymеnt дошли су главе шећерани, у којој се производња у континуитету одвијала од 1906. године. Када се почетком двехиљадитих препакивала српска индустрија шећера, зрењанинска је остала у већинском власништву државе. Показало се, по ко зна који пут, да је држава слаб привредник. Није помогло ни то што су стотине милиона динара потрошене на отпис дугова.

Због непремостивих финансијских тешкоћа, производња је обустављена 2005. а фабрика је отишла у стечај четири године касније. Неколико месеци после тога је донета и одлука о банкроту и продаји шећеране ради намиривања дугова повериоцима.

Комплекс зрењанинске фабрике шећера, иначе, налази се у југоисточном крају града, у правцу према Београду. Оивичен је улицама Панчевачком, Петра Драпшина и Шећеранском, а чине га индустријски објекти (зграда главног погона, зграда сушаре, магацин резанаца, магацин шећера, магацин коцке) и пословно-стамбени објекти (управна зграда, портирница са ватрогасним спремиштем, зграда бившег био­скопа и кантине, амбуланте, стамбене зграде). Некад јединствен архитектонско - урбанистички простор у време изградње, данас је физички и правно подељен на

више власника, односно привредних субјеката.

        Ж. Балабан