Андреј Коробејников: Верујем у свет уживо

Веома смо срећни што имамо обиман и генијалан репертоар. Свирам дела која мислим да су генијална и која ме такође чине веома узбуђеним... Сваки концерт је једно путовање, једна прича, па је свако дело предивно и узбудљиво на свој сопствени начин, изјавио је Коробејников.



Како наводи, “Слике са изложбе“ Модеста Мусоргског је “ремек-дело које не припада само 19. веку, већ и 22. и чак 23. веку“ - епохално и стилистички је безвремено и у слушаоцима открива још увек неоткривене фантазије.



Уметник додаје да му се допада када му после концерта људи прилазе да искажу своја мишљења о различитим делима које изводи и што притом има прилике да види толико различитих личности са толико различитих мишљења и укуса.



Коробејников је на прве часове клавира кренуо са пет година, а само три године касније дебитовао је на свом првом рециталу.



Московски конзерваторијум уписао је са 15 година, а паралелно са њим и Правни факултет у Москви, а диплому правника стекао је са само 17 година.



По његовим речима, тешко је рећи шта повезује музику и право.



Право је наука. Врло је рационално и логично, али опет има дивну конструкцију, а понекад и у историји музике проналазимо сличне дивне теорије о разним стварима... Такође, срж права су друштвени односи и он је нека врста лека за избегавање конфликата у друштву... Мада, можда је музика много бољи лек за то, каже Коробејников.



У времену актуелне пандемије, када преовладавају технологија и онлајн садржаји, Коробејников наводи да се нада да ће након осванућа толико онлајн концерата људи изненада и свуда око себе почети да чују живу музику на местима попут улице, станице, и других.



Људи ће тада схватити да се класична музика не може тек тако преносити. Исто је и са позоришним представама које глумци играју на даскама, немогуће их је пренети телевизијским путем... Морате бити тамо, морате то видети уживо и заправо то осетити, наглашава Коробејников и додаје да би људи требало да се врате и самосталном компоновању музике.



По његовим речима, у златном добу класичне музике то је била суштина - много људи тада били су аматери, али кроз компоновање и свирање су разумели доста тога.



Верујем у свет уживо. То је као читање Шекспира и Пушкина - увек је веома дубоко, пружа уживање и чак и помоћ, и никада неће застарети, закључује Коробејников.