На благородним фрушкогорским падинама обележена традиционална „Марадичка јесен”
Јесен још није стигла, каже календар, али у сремачком селу Марадику богме јесте.
Уприличише Сремци на јучерашњи дан традиционалну “Марадичку јесен”, манифестацију која промовише сеоски живот и културу овог дела фрушкогорских обронака.
Специфичан је Марадик. Данас је то село од око 2.000 душа, нешто више од половине су Срби, четвртина Мађари, а следе их по бројности Хрвати и Словаци. Некада давно, тек век после Христа, живели су овде Римљани. Честе беху миграције кроз историју, мноштво Срба из Србије доселио се крајем 18 века, а велики прилив људи збио се и поткрај 19. столећа. Пошто је крај богом дан за пољопривреду, гроф Марко Пејачевић населио је доста мађарског живља, одвајкада одличних земљорадника.
Паорлук и пратећи сељачки послови и данас углавном окупирају Марадичане.
“Марадичка јесен” је датумски наследила некадашњу, само преименовану сеоску славу, успостављену да дан ослобођења села у Другом светском рату. Но, нису Марадичани, далеко било, заборавили оне који су живот за слободу дали. Крај спомен – плоче у центру села постављени су венци и цвеће у част жртава фашиста.
Инђијски градоначелник Владимир Гак, који је манифестацију посетио, рече да ће општина у свакој прилици помагати селу, те да се у Инђији својски труде да провуку што више инвеститора. Од неких од њих користи ће имати и марадички воћари и остали пољопривредници.
- Људи се овде махом баве пољопривредом, у последње време највише воћарством – каже Палика Чепреги, од милоште познатији као Пали Бачи и(ли) Чика Паја, за сваку сеоску језичку форму. – Лепо овде, на обронцима Фрушке горе, успевају јабуке, крушке, брескве, грожђе... Али најлепше од свега је што и ми лепо успевамо. Има нас различитих вера и нација, али сви се лепо дружимо и поштујемо, посећујемо једни друге на светковинама...
Кад мештани нису бесни, ни село није тесно, али последњих деценија ни Марадик нису мимоишле муке малих средина.
- Видите ли ове руке? – пита Чика Паја, показујући своје дебеле прсте и испуцане дланове. - Руке су такве, а yеpovi празни. Е, млади данас не би да имају такве руке. Траже посао у градовима, одлазе из села, тешко је наћи радну снагу за неке сезонске послове – вајка се Пали бачи, али осмех му озари лице када му крај ногу протрча унук Атила, у народној ношњи, са шеширом на глави. Има наде и за младе...
У селу су три цркве: православна, римокатоличка и реформаторска (калвинска).
- Овде је мађарска реформаторка црква, мало где ћете наћи да, као ту, да свештеник обавља служби и на мађарском и на српском језику – каже Стеван Гријун, уметничка душа вична и перу и музици. Са КУД-ом “Петефи Шандор” и он често оплете по жицама. А хор овог друштва, кад запева уз сетну пратњу виолине, осети се панонски дух као у Брамсовим “Мађарским играма” .
Знају Марадиначи и шта је мука, те када затреба, сви се сложе око заједничког циља. Даме из села уприличиле су, као део манифестације, хуманитарни штанд са колачима, соковима и пратећим сласним и сланим ђаконијама, као вид помоћи болесном детету. Сва је прилика да ће из Марадика лепа свота новаца доспети до малишана којима су преко потребни. Тако су јабуке, крушке и остали плодови овог дела Срема на диван начин употребљени.
Воћари који навелико производе, веле да највећи део њихове робе заврши на руском тржишту. Воћем тргују и накупци, али у последње време и трговци и купци са истока Европе у Марадик навраћају. Како један део воћа, као неизоставни део традиције, заврши у течном агрегатном стању, неки кажу да ће ускоро (опет) бити повећан број ноћења у селу. На питање какве везе имају ове две ствари, следи објашњење:
- Када дођу, па пробају ракију, обавезно остану да преноће, не могу исти дан да се врате – вели један од мештана, уз заједничку констатацију да сласно фрушкогорско воће лепо утиче и на развој туризма...
Душан Кнежић
