Na blagorodnim fruškogorskim padinama obeležena tradicionalna „Maradička jesen”

Upriličiše Sremci na jučerašnji dan tradicionalnu “Maradičku jesen”, manifestaciju koja promoviše seoski život i kulturu ovog dela fruškogorskih obronaka.

Specifičan je Maradik. Danas je to selo od oko 2.000 duša, nešto više od polovine su Srbi, četvrtina Mađari, a slede ih po brojnosti Hrvati i Slovaci. Nekada davno, tek vek posle Hrista, živeli su ovde  Rimljani. Česte behu migracije kroz istoriju, mnoštvo Srba iz Srbije doselio se krajem 18 veka, a veliki priliv ljudi zbio se i potkraj 19. stoleća. Pošto je kraj bogom dan za poljoprivredu, grof Marko Pejačević naselio je dosta mađarskog življa, odvajkada odličnih zemljoradnika.

Paorluk i prateći seljački poslovi i danas uglavnom okupiraju Maradičane.   

“Maradička jesen” je datumski nasledila nekadašnju, samo preimenovanu seosku slavu, uspostavljenu da dan oslobođenja sela u Drugom svetskom ratu. No, nisu Maradičani, daleko bilo, zaboravili one koji su život za slobodu dali. Kraj spomen – ploče u centru sela postavljeni su venci i cveće u čast žrtava fašista.

Inđijski gradonačelnik Vladimir Gak, koji je manifestaciju posetio, reče da će opština  u svakoj prilici pomagati selu, te da se u Inđiji svojski trude da provuku što više investitora. Od nekih od njih koristi će imati i maradički voćari i ostali poljoprivrednici. 

- Ljudi se ovde mahom bave poljoprivredom, u poslednje vreme najviše voćarstvom – kaže Palika Čepregi, od milošte poznatiji kao Pali Bači i(li) Čika Paja, za svaku seosku jezičku formu. – Lepo ovde, na obroncima Fruške gore, uspevaju jabuke, kruške, breskve, grožđe... Ali najlepše od svega je što i mi lepo uspevamo. Ima nas različitih vera i nacija, ali svi se lepo družimo i poštujemo, posećujemo jedni druge na svetkovinama...

Kad meštani nisu besni, ni selo nije tesno, ali poslednjih decenija ni Maradik nisu mimoišle muke malih sredina.

- Vidite li ove ruke? – pita Čika Paja, pokazujući svoje debele prste i ispucane dlanove. -  Ruke su takve, a yepovi prazni. E, mladi danas ne bi da imaju takve ruke. Traže posao u gradovima, odlaze iz sela, teško je naći radnu snagu za neke sezonske poslove – vajka se Pali bači, ali osmeh mu ozari lice kada mu kraj nogu protrča unuk Atila, u narodnoj nošnji, sa šeširom na glavi. Ima nade i za mlade...

U selu su tri crkve: pravoslavna, rimokatolička i reformatorska (kalvinska).

- Ovde je mađarska reformatorka crkva, malo gde ćete naći da, kao tu, da sveštenik obavlja službi i na mađarskom i na srpskom jeziku – kaže Stevan Grijun, umetnička duša vična i peru i muzici. Sa KUD-om “Petefi Šandor” i on često oplete po žicama. A hor ovog društva, kad zapeva uz setnu pratnju violine, oseti se panonski duh kao u Bramsovim “Mađarskim igrama” .

Znaju Maradinači i šta je muka, te kada zatreba, svi se slože oko zajedničkog cilja. Dame iz sela upriličile su, kao deo manifestacije,  humanitarni štand sa kolačima, sokovima i pratećim slasnim i slanim đakonijama, kao vid pomoći bolesnom detetu. Sva je prilika da će iz Maradika lepa svota novaca dospeti do mališana kojima su preko potrebni. Tako su jabuke, kruške i ostali plodovi ovog dela Srema na divan način upotrebljeni.

Voćari koji naveliko proizvode, vele da najveći deo njihove robe završi na ruskom tržištu. Voćem trguju i nakupci, ali u poslednje vreme i trgovci i kupci sa istoka Evrope u Maradik navraćaju. Kako jedan deo voća, kao neizostavni deo tradicije, završi u tečnom agregatnom stanju, neki kažu da će uskoro (opet) biti povećan broj noćenja u selu. Na pitanje kakve veze imaju ove dve stvari, sledi objašnjenje:

- Kada dođu, pa probaju rakiju, obavezno ostanu da prenoće, ne mogu isti dan da se vrate – veli jedan od meštana, uz zajedničku konstataciju da slasno fruškogorsko voće lepo utiče i na razvoj turizma...

Dušan  Knežić