БИЦИКЛОМ КРОЗ ВОЈВОДИНУ Од некадашње депоније еколошка оаза за пецароше

Са леве стране налази се велелепни објекат у рушевном стању на чијим капијама пише „Ранч Бранка”. Касније сазнајемо да је реч имању фамилије Ђурђулов, познате по произвођњи и продаји алве, чија је изградња у једном моменту због породичних размирица заустављена и објекат је почео да нагриза зуб времена.

На улазу у Руско Село један пут води у лево ка Новим Козарцима, у средини је дрвени крст, пут десно води ка центру места.

Руско Село је основано 1797. када је добило назив Кишорос, у преводу са мађарског – „Мало руско”, по вољи спахије Павла Чарнојевића. Према попису из 2011. овде је живело 2.813 становника од чега 56 одсто Срба и 35 одсто Мађара. Испред свеже окречене католичке цркве затичемо човека који коси траву, нема кључ од храма а свештеник је „негде по селу обилази болесне вернике који не могу недељом на мису”. Преко пута цркве су просторије месне заједнице испред којих висе три заставе: српска, мађарска и застава села на којој се налази грб Чарнојевића са приказом медведа кога је стрела погодила у око! Док се возимо према православној цркви и гробљу на којем се налази капела у којој су сахрањени Чарнојевићи - пролазимо поред пијаце и запуштеног житног магацина, врсног примера индустријске архитектуре. У центру је споменик НОБ, све табле с називима улица су двојезичне, а централна и даље носи назив по ономе што је требало да чувамо „као зеницу ока свога”.

Стижемо до православног гробља на којем се налази место вечног починка једне од најзначајнијих породица у историји Срба.

Милош Црњански 1923. пише овако о свом сусрету са породичном гробницом славних Чарнојевића у Руском Селу: „То је обичан подрум, у каквом се иначе држе бурад вина. Велика гвоздена врата што шкрипе. Деца се окупише око нас. У дубини вода и блато и мртвачки сандуци породице Черновић, помађарене већ у 18. веку. Последњи је неки хусарски капетан, који је умро у 1840. год, капетан Павле Чернович. Подигосмо сандук и видесмо лобању и трулеж!”

Капела која је после оба светска рата пљачкана, данас је закључана и у релативно добром стању. Око гробнице данас је православно гробље на којем леже колонисти које је краљ Александар после Првог светског рата довео на ове просторе. Они су ту 1933. и подигли Српски православни храм.

На изласку из гробља на огласној табли занимљив и поучан натпис: „Не псуј Бога! Размисли: Да ли је лепо вређати некога ко те воли? Да ли је нормално хулити на онога кога молиш за помоћ? Да ли је паметно псовати онога ко има моћ и силу да те узвиси и да те уништи! Богохулни народ - богаљасти пород! Ко Бога псује - кућу истебљује! Желиш ли то?”

Напуштамо Руско Село и настављамо у правцу Нових Козараца. На улазу у место са десне стране мала ромска кућа са коњем који се од јаког сунца сакрио у њену сенку. У центру села код православне цркве скрећемо у десно у правцу фудбалског стадиона где нас чекају жена из удружење „Нарцис”. Под лепо уређеном салетлом десетак жена и двојица мушкараца угостили су нас са сјајним питама, онаквима какве само Босанци умеју да направе. Причају нам о својим активностима, жале се да им је корона проредила дружења.

Окрепљени питама настављамо вожњу кроз Нове Козарце, село које има занимљиву и бурну прошлост. До 1945. ово су била два места - Масторт и Хајфелд.

Село Масторт је основано средином 18. века, док је било у закупу Јужно-мађарске краљевске компаније, насељено је током 1770. и 1771. Немцима са обале реке Рајне.

Хајфелд је основан у исто време кад и Масторт, и изграђено је 78 кућа и основна школа. Аустријски царски ревизор Ерлер 1774. помиње ту римокатоличку цркву и немачки живаљ. У Хајфелд су досељени, сем Немаца, и Французи из Лотарингије. Међутим, Французи су се стопили у локалне Немце. Од Француза су остали само многе речи и презимена у локалном становништву.

Немачка команда 1. октобра 1944. издаје налог немачком цивилном становништу да се спреми за повлачење са њима, али већина то одбија јер је данима падала киша, путеви су били излокани, Немце у Румунији нико није дирао и они су се понадали да ће исто бити и овде када дођу партизани и Црвена армија. Ту су грешку скупо платили, неки су попут локалног свештеника Адама Штајнгервалда (75) убијени на лицу места, остали су завршили у логорима за немачке цивиле који су распуштени тек 1948. до када је већина у њима умрла од зиме, глади и болести.

После рата оба села су колонизована људима из Босанске крајине, а од 1947. званично носе назив Нови Козарци. Цркве у оба села су одмах после рата срушене и ту се сад налазе паркови око којих је кружни ток саобраћаја.

Село је деценијама било просперитетно, а сада осећа проблеме као и већина других села насељених у колонизацији 1945. Када су поумирали стари који су примали велике борачке пензије, млади су углавном отишли у градове.

После Нових Козараца стижемо у још једно некадашње немачко село насељено колонистима из Босне. Удружење жена из Банатског Великог Села – „Великоселке” дочекало нас је са осмехом, погачом, сољу и ракијом испред „Завичајне куће” изграђене у парку, на месту на којем се некада налазило немачко гробље.

На овај простор 1770/71. досељавају се Французи из француске покрајине Лорене и Немци из југозападне Немачке. Основали су, њих 3.300 досељеника - три „сестринска” села, који се у наведеном извору појављују као: Сеул Тур (Солтур), Шарлвил (Шарлевил) и Сент Хуберт (Свети Хуберт).

Французи су се временом асимиловали у Немце. После Другог светског рата, овдашњи Немци и понемчени Французи су поделили судбину осталих сународника на овим просотрима, а у ова места су досељене породице из Босне. Од три немачка села формирано је једно село под називом Велико Село, да би се 1948. године преименовало у Банатско Велико Село.

Драган нам каже како морамо да погледамо њихово језеро Лагуна које је настало мукотрпним радом локалних ентузијаста на месту на којем је некада била депонија. Драган са поносом показује језеро које се простире на 2,5 хектара, порибљено је аутохтоним шаранима тзв. „вретенарима“ који су остали још од раније, док је ревир био бара. Направљено је двадесетак позиција за пецање на којима се могу сместити по два риболовца. Око језера и је и неколико „салетли” са клупама за одмор и уживање у погледу. Поред језера је кућица где се може скувати кафа, расхладити пиће, истуширати, користити тоалет...

Поред села протиче пруга, „она која нас је овде довезла” причају чланице удружења и истичу да њихови стари нису овде дошли баш по својој вољи и да је било доста отпора колонизацији. Завичајна кућа, направљена по моделу оних из њихове појстојбине, има два улаза - „други је увек био окренут ка шуми, за бежање”, прича нам старина Драган, некадашњи председник месне заједнице у селу. Међу њима је и једна жена која је „дошла 1995. са Олујом”... Чини се да ови људи, који су више пута бежани, протеривани и расељавани, увек држе у приправности „она друга врата”...

Делује потпуно невероватно да је нешто овако могуће направити на нашим просторима, све изгледа као у Енглеској или Данској. Велики респект за мештане Великог Банатског Села и пример осталима у Војводини која је, на жалост, „премрежена” дивљим депонијама.

На излазу и Банатског Великог Села према Накову, са десне стране пута доминира високи димњак некадашње циглане, торањ који ни банатска кошава ни ветрови историје и транзиције нису успели да сруше. Циглану је саградио Михаел Бон, потомак немачке фамилије која се из Лотарингије и Алзаса доселила у Сент Хуберт, данашње Банатско Велико Село. Његов отац Стефан Бон је 1866. године у селу покренуо ручну производњу цигала и поред тога отворио циглане у румунском селу Жомбољу и Великој Кикинди.

Најзначајнија година у историји династије Бон је 1880. када је Михаел основао концерн „Михаел Бон и компанија”, највећу угарску фабрику цигле и црепа. Најпознатији производи били су цреп 253 и 727, који се и данас производе.

„Занимљиво је то да је, осим циглана у Сент Хуберту, Кикинди и Жомбољу, која је била и највећа, тај концерн имао циглане у Будимпешти, Бекешчаби и Лугошу у Мађарској. Али, када се концерн распао 1908. године Бон је наставио успешно да послује, тако да је отворио циглане у Винковцима и данашњем Новом Бечеју”, каже Владислав Вујин, који је у Народном музеју Кикинди пре четири године организовао изложбу о овој значајној породици.

Михаел Бон је умро 1930. године у 67. години, у својој кући на Азурној обали, али је пре смрти  краљевство цигле и црепа поделио тројици синова, кћерки и супрузи. Циглане у Кикинди, Винковцима и Новом Бечеју преузео је најстарији син Стефан.

Октобра 1944. Бонови су успели да побегну у Немачку. Стефан Бон је умро крајем 1944. негде у Аустрији, а сахрањен је у породичној гробници у Будимпешти. Његова ћерка Марија је отишла у САД, а друг ћерка Глорија је живела све до 2004. у Вормсу у Немачкој, крај Франкфурта, где јој и данас живи син.

Од циглана „Браћа Бон”, „Јованчић-Ристић”, „Месарош„ и „Шенк” 1946. у Кикинди је формирано јединствено предузеће Индустрија цигле и црепа „Тоза Марковић”. Циглана у Банатском Великом Селу већ дуго не ради, али је остао димњак као успомена на њу. Интересантно је да наследници породице Бон никада нису тражили да им се врати њихово некадашње богатство.

Роберт Чобан