BICIKLOM KROZ VOJVODINU Od nekadašnje deponije ekološka oaza za pecaroše

Sa leve strane nalazi se velelepni objekat u ruševnom stanju na čijim kapijama piše „Ranč Branka”. Kasnije saznajemo da je reč imanju familije Đurđulov, poznate po proizvođnji i prodaji alve, čija je izgradnja u jednom momentu zbog porodičnih razmirica zaustavljena i objekat je počeo da nagriza zub vremena.

Na ulazu u Rusko Selo jedan put vodi u levo ka Novim Kozarcima, u sredini je drveni krst, put desno vodi ka centru mesta.

Rusko Selo je osnovano 1797. kada je dobilo naziv Kišoros, u prevodu sa mađarskog – „Malo rusko”, po volji spahije Pavla Čarnojevića. Prema popisu iz 2011. ovde je živelo 2.813 stanovnika od čega 56 odsto Srba i 35 odsto Mađara. Ispred sveže okrečene katoličke crkve zatičemo čoveka koji kosi travu, nema ključ od hrama a sveštenik je „negde po selu obilazi bolesne vernike koji ne mogu nedeljom na misu”. Preko puta crkve su prostorije mesne zajednice ispred kojih vise tri zastave: srpska, mađarska i zastava sela na kojoj se nalazi grb Čarnojevića sa prikazom medveda koga je strela pogodila u oko! Dok se vozimo prema pravoslavnoj crkvi i groblju na kojem se nalazi kapela u kojoj su sahranjeni Čarnojevići - prolazimo pored pijace i zapuštenog žitnog magacina, vrsnog primera industrijske arhitekture. U centru je spomenik NOB, sve table s nazivima ulica su dvojezične, a centralna i dalje nosi naziv po onome što je trebalo da čuvamo „kao zenicu oka svoga”.

Stižemo do pravoslavnog groblja na kojem se nalazi mesto večnog počinka jedne od najznačajnijih porodica u istoriji Srba.

Miloš Crnjanski 1923. piše ovako o svom susretu sa porodičnom grobnicom slavnih Čarnojevića u Ruskom Selu: „To je običan podrum, u kakvom se inače drže burad vina. Velika gvozdena vrata što škripe. Deca se okupiše oko nas. U dubini voda i blato i mrtvački sanduci porodice Černović, pomađarene već u 18. veku. Poslednji je neki husarski kapetan, koji je umro u 1840. god, kapetan Pavle Černovič. Podigosmo sanduk i videsmo lobanju i trulež!”

Kapela koja je posle oba svetska rata pljačkana, danas je zaključana i u relativno dobrom stanju. Oko grobnice danas je pravoslavno groblje na kojem leže kolonisti koje je kralj Aleksandar posle Prvog svetskog rata doveo na ove prostore. Oni su tu 1933. i podigli Srpski pravoslavni hram.

Na izlasku iz groblja na oglasnoj tabli zanimljiv i poučan natpis: „Ne psuj Boga! Razmisli: Da li je lepo vređati nekoga ko te voli? Da li je normalno huliti na onoga koga moliš za pomoć? Da li je pametno psovati onoga ko ima moć i silu da te uzvisi i da te uništi! Bogohulni narod - bogaljasti porod! Ko Boga psuje - kuću istebljuje! Želiš li to?”

Napuštamo Rusko Selo i nastavljamo u pravcu Novih Kozaraca. Na ulazu u mesto sa desne strane mala romska kuća sa konjem koji se od jakog sunca sakrio u njenu senku. U centru sela kod pravoslavne crkve skrećemo u desno u pravcu fudbalskog stadiona gde nas čekaju žena iz udruženje „Narcis”. Pod lepo uređenom saletlom desetak žena i dvojica muškaraca ugostili su nas sa sjajnim pitama, onakvima kakve samo Bosanci umeju da naprave. Pričaju nam o svojim aktivnostima, žale se da im je korona proredila druženja.

Okrepljeni pitama nastavljamo vožnju kroz Nove Kozarce, selo koje ima zanimljivu i burnu prošlost. Do 1945. ovo su bila dva mesta - Mastort i Hajfeld.

Selo Mastort je osnovano sredinom 18. veka, dok je bilo u zakupu Južno-mađarske kraljevske kompanije, naseljeno je tokom 1770. i 1771. Nemcima sa obale reke Rajne.

Hajfeld je osnovan u isto vreme kad i Mastort, i izgrađeno je 78 kuća i osnovna škola. Austrijski carski revizor Erler 1774. pominje tu rimokatoličku crkvu i nemački živalj. U Hajfeld su doseljeni, sem Nemaca, i Francuzi iz Lotaringije. Međutim, Francuzi su se stopili u lokalne Nemce. Od Francuza su ostali samo mnoge reči i prezimena u lokalnom stanovništvu.

Nemačka komanda 1. oktobra 1944. izdaje nalog nemačkom civilnom stanovništu da se spremi za povlačenje sa njima, ali većina to odbija jer je danima padala kiša, putevi su bili izlokani, Nemce u Rumuniji niko nije dirao i oni su se ponadali da će isto biti i ovde kada dođu partizani i Crvena armija. Tu su grešku skupo platili, neki su poput lokalnog sveštenika Adama Štajngervalda (75) ubijeni na licu mesta, ostali su završili u logorima za nemačke civile koji su raspušteni tek 1948. do kada je većina u njima umrla od zime, gladi i bolesti.

Posle rata oba sela su kolonizovana ljudima iz Bosanske krajine, a od 1947. zvanično nose naziv Novi Kozarci. Crkve u oba sela su odmah posle rata srušene i tu se sad nalaze parkovi oko kojih je kružni tok saobraćaja.

Selo je decenijama bilo prosperitetno, a sada oseća probleme kao i većina drugih sela naseljenih u kolonizaciji 1945. Kada su poumirali stari koji su primali velike boračke penzije, mladi su uglavnom otišli u gradove.

Posle Novih Kozaraca stižemo u još jedno nekadašnje nemačko selo naseljeno kolonistima iz Bosne. Udruženje žena iz Banatskog Velikog Sela – „Velikoselke” dočekalo nas je sa osmehom, pogačom, solju i rakijom ispred „Zavičajne kuće” izgrađene u parku, na mestu na kojem se nekada nalazilo nemačko groblje.

Na ovaj prostor 1770/71. doseljavaju se Francuzi iz francuske pokrajine Lorene i Nemci iz jugozapadne Nemačke. Osnovali su, njih 3.300 doseljenika - tri „sestrinska” sela, koji se u navedenom izvoru pojavljuju kao: Seul Tur (Soltur), Šarlvil (Šarlevil) i Sent Hubert (Sveti Hubert).

Francuzi su se vremenom asimilovali u Nemce. Posle Drugog svetskog rata, ovdašnji Nemci i ponemčeni Francuzi su podelili sudbinu ostalih sunarodnika na ovim prosotrima, a u ova mesta su doseljene porodice iz Bosne. Od tri nemačka sela formirano je jedno selo pod nazivom Veliko Selo, da bi se 1948. godine preimenovalo u Banatsko Veliko Selo.

Dragan nam kaže kako moramo da pogledamo njihovo jezero Laguna koje je nastalo mukotrpnim radom lokalnih entuzijasta na mestu na kojem je nekada bila deponija. Dragan sa ponosom pokazuje jezero koje se prostire na 2,5 hektara, poribljeno je autohtonim šaranima tzv. „vretenarima“ koji su ostali još od ranije, dok je revir bio bara. Napravljeno je dvadesetak pozicija za pecanje na kojima se mogu smestiti po dva ribolovca. Oko jezera i je i nekoliko „saletli” sa klupama za odmor i uživanje u pogledu. Pored jezera je kućica gde se može skuvati kafa, rashladiti piće, istuširati, koristiti toalet...

Pored sela protiče pruga, „ona koja nas je ovde dovezla” pričaju članice udruženja i ističu da njihovi stari nisu ovde došli baš po svojoj volji i da je bilo dosta otpora kolonizaciji. Zavičajna kuća, napravljena po modelu onih iz njihove pojstojbine, ima dva ulaza - „drugi je uvek bio okrenut ka šumi, za bežanje”, priča nam starina Dragan, nekadašnji predsednik mesne zajednice u selu. Među njima je i jedna žena koja je „došla 1995. sa Olujom”... Čini se da ovi ljudi, koji su više puta bežani, proterivani i raseljavani, uvek drže u pripravnosti „ona druga vrata”...

Deluje potpuno neverovatno da je nešto ovako moguće napraviti na našim prostorima, sve izgleda kao u Engleskoj ili Danskoj. Veliki respekt za meštane Velikog Banatskog Sela i primer ostalima u Vojvodini koja je, na žalost, „premrežena” divljim deponijama.

Na izlazu i Banatskog Velikog Sela prema Nakovu, sa desne strane puta dominira visoki dimnjak nekadašnje ciglane, toranj koji ni banatska košava ni vetrovi istorije i tranzicije nisu uspeli da sruše. Ciglanu je sagradio Mihael Bon, potomak nemačke familije koja se iz Lotaringije i Alzasa doselila u Sent Hubert, današnje Banatsko Veliko Selo. Njegov otac Stefan Bon je 1866. godine u selu pokrenuo ručnu proizvodnju cigala i pored toga otvorio ciglane u rumunskom selu Žombolju i Velikoj Kikindi.

Najznačajnija godina u istoriji dinastije Bon je 1880. kada je Mihael osnovao koncern „Mihael Bon i kompanija”, najveću ugarsku fabriku cigle i crepa. Najpoznatiji proizvodi bili su crep 253 i 727, koji se i danas proizvode.

„Zanimljivo je to da je, osim ciglana u Sent Hubertu, Kikindi i Žombolju, koja je bila i najveća, taj koncern imao ciglane u Budimpešti, Bekeščabi i Lugošu u Mađarskoj. Ali, kada se koncern raspao 1908. godine Bon je nastavio uspešno da posluje, tako da je otvorio ciglane u Vinkovcima i današnjem Novom Bečeju”, kaže Vladislav Vujin, koji je u Narodnom muzeju Kikindi pre četiri godine organizovao izložbu o ovoj značajnoj porodici.

Mihael Bon je umro 1930. godine u 67. godini, u svojoj kući na Azurnoj obali, ali je pre smrti  kraljevstvo cigle i crepa podelio trojici sinova, kćerki i supruzi. Ciglane u Kikindi, Vinkovcima i Novom Bečeju preuzeo je najstariji sin Stefan.

Oktobra 1944. Bonovi su uspeli da pobegnu u Nemačku. Stefan Bon je umro krajem 1944. negde u Austriji, a sahranjen je u porodičnoj grobnici u Budimpešti. Njegova ćerka Marija je otišla u SAD, a drug ćerka Glorija je živela sve do 2004. u Vormsu u Nemačkoj, kraj Frankfurta, gde joj i danas živi sin.

Od ciglana „Braća Bon”, „Jovančić-Ristić”, „Mesaroš„ i „Šenk” 1946. u Kikindi je formirano jedinstveno preduzeće Industrija cigle i crepa „Toza Marković”. Ciglana u Banatskom Velikom Selu već dugo ne radi, ali je ostao dimnjak kao uspomena na nju. Interesantno je da naslednici porodice Bon nikada nisu tražili da im se vrati njihovo nekadašnje bogatstvo.

Robert Čoban