Резон: Од уговора с народом остале батине

Пише: Милорад Бојовић

Од свих одредаба фамозног уговора опозиције с народом, остале су само батине за народ. Случај из нишког хотела “Амбасадор“ није обично насиље. Није инцидент. Још мање успутна кафанска туча. Нити нецивилизовано исказивање антипатије. У питању није ни афект. Понајмање тренутна фрустрација. Драган Бјелогрлић није тукао Гагу Антонијевића. Кроз његове песнице опозициона мржња тукла је Србију која подржава Вучића.

Насиље није случајност, оно је процес. Када се особе или организације кладе само на једно решење, и полажу наду у једну једину карту, неизоставно путују у насилну деструкцију ако их та нада изневери. Парадоксално, али неупитно и разумљиво, нада опозиције нису били ни Вук Јеремић, нити Драган Ђилас. Њихов најјачи адут били су Небојша Стефановић, неколико његових сарадника и тајна служба једне стране суперсиле. Међутим, када се другачијим преслагивањем шпила моћи у Влади Србије дошло до занимљивих сазнања и информација, нада опозиције у рушење Вучића изнутра срушила се попут америчког плана за Авганистан. А хаос који за Американцима остаје у Авганистану једнак је хаосу који актуелни опозициони лидери нуде Србији.

Ни Србија ни ја немамо проблем с опозицијом као саставним елементом политичког живота. Имамо проблем с безидејном опозицијом, која је наду свела на претњу насиљем. На вешала, моторне тестере и песнице. И зато је Борис Тадић у праву када каже да је штетно тврдити да опозиција има шансе само у Београду. Опозиција нема никакве шансе! Нигде! Ни на једном нивоу, нити плану. Колико год да СНС греши, и колико год да има погрешних кадровских решења, поготово на локалном нивоу, опозиција је у свему погрешнија. И то не зато што су опозиција, већ зато што су властохлепљиви скуп индивидуа без идеје. Рекли су, по доласку на власт, срушићемо Београд на води. Генијално! Чак и да је у питању реторичка хипербола, у шта сумњам, слободан сам да им предложим да њихов политички програм треба да буде рушење свега што је изграђено од 2012. године. То би била логична разрада те идиотске валунг агенде - о Сент Жистовском реваншизму.

Мада је још 2012. године показао изузетну склоност веровању у политичке бајке, Борис Тадић није једини лидер из опозиционог табора који стварност види кроз погрешне наочари. Ђиласова Странка слободе и правде славодобитно тврди да је из разговора с грађанима несумњиво закључила да је победа опозиције над СНС-ом неупитна. И коначна. Не зна се на основу чега су извели овај закључак? С којим грађанима разговарају? Где их срећу? Шта их питају? У београдским и новосадским приградским насељима их нико никада није видео. У унутрашњости Србије такође.

Они се ослањају на аналитичаре и новинаре који месецима покушавају да им подигну рејтинг и уједине их тврдњама да уједињени могу све. Али им уместо разума, тим погрешним закључцима билдују его и сујету. То је заблуда због које је Млађан Динкић изгубио странку. Уједињена либерална опозиција Србије никада није победила на изборима. Посматрано у апсолутним бројевима Србија је увек гласала против либералне, некомунистичке левице, сакривене иза маркетиншке синтагме “партије демократског блока“.

Ни свим изборима одржаним по одласку Шешеља у Хаг, заједно су имали мање гласова чак и од изразито десно оријентисане Српске радикалне странке, чији је главни идеолог био Вучић. Свим странкама “демократског блока“, које су увек наступале заједно, за формирање власти била је неопходна широка коалиција у коју је морала да уђе и нека идеолошки неподобна странка. Једно вереме је конгломерат интереса допуњавао ДСС. А онда су, 2008. године “демократе“ у загрљај изопаченог интересног брака увукле СПС и Ивицу Дачића, ког су сатанизовали prеthodnih 16 година. Пред распад радикала 2008. године, када је Србија под владом Мирка Цветковића ушла у последњи круг пакла, ДС је имала 64 а СРС 78 посланичких места. Данашња опозиција сачињена је од 11 странака и покрета израслих из Демократске странке која је на изборима 2012. године освојила свега 43 мандата. Тешко је веровати да је 43 веће од 180 колико је СНС самостално освојила 2020. године.

Сад, опозиција ће приговорити да је тај убедиљиви резултат СНС-а споран јер су избори били нерегуларни, и да “права“ опозција на њима није учествовала. И, мада мислим потпуно супротно од опозиције, чак и када уважим овај њихов изговор, морам их разочарати да математчки не стоје баш најбоље. И то не зато што су изборна правила против њих. Не! Они су сами против себе. Да би се победила велика и бројна странка каква је СНС, уз добар програм, број чланова и снага организације су један од значајнијих елемената политичке борбе. Да бисте победили мора вас бити више. Сада вас има колико за два СНС-ова аутобуса.

То је математика. Речи могу да се тумаче на сто начина. Али бројеви, како Платон каже, имају само једно значење.

Истраживање математичких варијабли српске политике открива једну врло занимљиву чињеницу - на интернету нема доступних података о броју одборника и распореду политичких снага за град Београд из периода бујања демократије. Само актуелни текстови са Н1, Дојче веле, Нове С, који услед недостатка аутентичних података негацијом и извртањем чињеница, замагљивањем, променом мотива покушавају да камуфлирају истину да је Ђилас заправо вечити губитник који је до места градоначелника 2008. године дошао Дачићевом издајом. Али о саставу власти у Београду 2008. и 2012. године, нема података. Обрисани су.

Истраживање историје Гугла и његових политичих и манипулативних могућности је врло едукативан посао. О склоностима и политичким могућностима и употреби Гугла у сврху кривотворења историје, први пут сам писао још 2014. године. И прошле године сам објавио више текстова на ту тему. Записао сам да је Гугл највећи непријатељ поштеног и објективног новинарства. И да обични људи не пате због мањка података него да су жртва обиља информација. Невероватна брзина лансирања лажних вести постала је изопачени апсолут, извитоперена законитост иза које се крије мрачна тајна -  вести више не предстаљају реалне догађаје, већ су се десиле само у интерпретацији Гугла и корисника друштвених мрежа. Оне су фалсификат већ фалсификоване стварности.

Интернет, и Гугл као најдоминантнији претаживач, славе се широм света као убице цензуре, а њихови оснивачи се уважавају као највећи борци за слободу изражавања. Истина је другачија. Гугл је заправо успоставио нову еволуцију, нови сурвајвер у ком вести воде борбу за преживљавање. Тај сурвајвер вести, разликује се од природне борбе за опстанак, у којој опстају само најбољи и најјачи. На Гуглу је супротно. Људи са довољно новца, у случају довољног подударања политичких интереса са Гуглом и САД, могу платити да се са претраживача укину или потисну линкови који не одговарају њиховим заједничким интересима. Кад нестану са Гугла, матични сајтови, носиоци информација постају невидљиви и недоступни јавности. А истина се, према мишљењу 97 одсто корисника Интернета, налази на прве три странице Гугла.

О овом не пише ниједан новинар истраживач. Сви, без провере понављају тужбалице опозиције да изборни услови нису фер, и да се манипулише бирачима и њиховим гласовима. Да су се мало удубили нашли би један занимљив Цесидов документ “Око избора“, публикован поводом избора из 2008. године, у ком се наводи да те 2008, када је опозиција била власт, “посебно забрињава фалсификовања оверених потписа бирача!

- Најозбиљније сумње изазива чињеница да су неколико предлога за кандидатуру својим  потписима подржала умрла лица. Основано је претпоставити да поједини подносиоци изборних листа у намери да сакупе неопходне потписе користе и недозвољена средства, те тако и фалсификују потписе бирача, несмотрено кривотворећи чак и потписе лица која се у евиденцији МУП-а воде као преминула. Нажалост, иако постоје снажне индиције да се потписи фалсификују, ниједан надлежни орган се није бавио овим проблемом. Вероватно из разлога што им не прети никаква санкција, подносиоци изборних листа постају све лежернији у кривотворењу потписа људи који никада ни не сазнају да су “подржали” извесног кандидата или политичку странку - пише у документу Цесида.

Избори 2008. и 2012. које је организовала Демократска странка, чији изданци чине данашњу опозицију, прихваћени су као врхунац регуларности, и никада се нису доводили у сумњу, упркос евидентираним крађама. Постоје само два објашњења. Садашња опозиција, тадашња власт, сматрала је да су неправилности минорне, или је свој успех на изборима заснивала на манипулацији мртвим и виртуелним душама. Осветљавање прошлости може понудити ново тумачење садашњости, па се опозициони приговори о изборним манипулацијама претварају у најгори софизам. Ако су Ђилас и Јеремић мера ствари, онда се преговарачки захтеви опозиције заснивају на принципу “дижи галаму на вука, да лисица несметано може да лови у мутном.” Шта је поента? Док сва светла буду уперена у то шта ради власт, опозиција гласање може да организује како хоће, у складу с непоштеним навикама из старих дана. А европарламентарци ће им послужити као алиби.

Аутор је стручњак за комуникације и односе с јавношћу