Rezon: Od ugovora s narodom ostale batine

Piše: Milorad Bojović

Od svih odredaba famoznog ugovora opozicije s narodom, ostale su samo batine za narod. Slučaj iz niškog hotela “Ambasador“ nije obično nasilje. Nije incident. Još manje usputna kafanska tuča. Niti necivilizovano iskazivanje antipatije. U pitanju nije ni afekt. Ponajmanje trenutna frustracija. Dragan Bjelogrlić nije tukao Gagu Antonijevića. Kroz njegove pesnice opoziciona mržnja tukla je Srbiju koja podržava Vučića.

Nasilje nije slučajnost, ono je proces. Kada se osobe ili organizacije klade samo na jedno rešenje, i polažu nadu u jednu jedinu kartu, neizostavno putuju u nasilnu destrukciju ako ih ta nada izneveri. Paradoksalno, ali neupitno i razumljivo, nada opozicije nisu bili ni Vuk Jeremić, niti Dragan Đilas. Njihov najjači adut bili su Nebojša Stefanović, nekoliko njegovih saradnika i tajna služba jedne strane supersile. Međutim, kada se drugačijim preslagivanjem špila moći u Vladi Srbije došlo do zanimljivih saznanja i informacija, nada opozicije u rušenje Vučića iznutra srušila se poput američkog plana za Avganistan. A haos koji za Amerikancima ostaje u Avganistanu jednak je haosu koji aktuelni opozicioni lideri nude Srbiji.

Ni Srbija ni ja nemamo problem s opozicijom kao sastavnim elementom političkog života. Imamo problem s bezidejnom opozicijom, koja je nadu svela na pretnju nasiljem. Na vešala, motorne testere i pesnice. I zato je Boris Tadić u pravu kada kaže da je štetno tvrditi da opozicija ima šanse samo u Beogradu. Opozicija nema nikakve šanse! Nigde! Ni na jednom nivou, niti planu. Koliko god da SNS greši, i koliko god da ima pogrešnih kadrovskih rešenja, pogotovo na lokalnom nivou, opozicija je u svemu pogrešnija. I to ne zato što su opozicija, već zato što su vlastohlepljivi skup individua bez ideje. Rekli su, po dolasku na vlast, srušićemo Beograd na vodi. Genijalno! Čak i da je u pitanju retorička hiperbola, u šta sumnjam, slobodan sam da im predložim da njihov politički program treba da bude rušenje svega što je izgrađeno od 2012. godine. To bi bila logična razrada te idiotske valung agende - o Sent Žistovskom revanšizmu.

Mada je još 2012. godine pokazao izuzetnu sklonost verovanju u političke bajke, Boris Tadić nije jedini lider iz opozicionog tabora koji stvarnost vidi kroz pogrešne naočari. Đilasova Stranka slobode i pravde slavodobitno tvrdi da je iz razgovora s građanima nesumnjivo zaključila da je pobeda opozicije nad SNS-om neupitna. I konačna. Ne zna se na osnovu čega su izveli ovaj zaključak? S kojim građanima razgovaraju? Gde ih sreću? Šta ih pitaju? U beogradskim i novosadskim prigradskim naseljima ih niko nikada nije video. U unutrašnjosti Srbije takođe.

Oni se oslanjaju na analitičare i novinare koji mesecima pokušavaju da im podignu rejting i ujedine ih tvrdnjama da ujedinjeni mogu sve. Ali im umesto razuma, tim pogrešnim zaključcima bilduju ego i sujetu. To je zabluda zbog koje je Mlađan Dinkić izgubio stranku. Ujedinjena liberalna opozicija Srbije nikada nije pobedila na izborima. Posmatrano u apsolutnim brojevima Srbija je uvek glasala protiv liberalne, nekomunističke levice, sakrivene iza marketinške sintagme “partije demokratskog bloka“.

Ni svim izborima održanim po odlasku Šešelja u Hag, zajedno su imali manje glasova čak i od izrazito desno orijentisane Srpske radikalne stranke, čiji je glavni ideolog bio Vučić. Svim strankama “demokratskog bloka“, koje su uvek nastupale zajedno, za formiranje vlasti bila je neophodna široka koalicija u koju je morala da uđe i neka ideološki nepodobna stranka. Jedno vereme je konglomerat interesa dopunjavao DSS. A onda su, 2008. godine “demokrate“ u zagrljaj izopačenog interesnog braka uvukle SPS i Ivicu Dačića, kog su satanizovali prethodnih 16 godina. Pred raspad radikala 2008. godine, kada je Srbija pod vladom Mirka Cvetkovića ušla u poslednji krug pakla, DS je imala 64 a SRS 78 poslaničkih mesta. Današnja opozicija sačinjena je od 11 stranaka i pokreta izraslih iz Demokratske stranke koja je na izborima 2012. godine osvojila svega 43 mandata. Teško je verovati da je 43 veće od 180 koliko je SNS samostalno osvojila 2020. godine.

Sad, opozicija će prigovoriti da je taj ubediljivi rezultat SNS-a sporan jer su izbori bili neregularni, i da “prava“ opozcija na njima nije učestvovala. I, mada mislim potpuno suprotno od opozicije, čak i kada uvažim ovaj njihov izgovor, moram ih razočarati da matematčki ne stoje baš najbolje. I to ne zato što su izborna pravila protiv njih. Ne! Oni su sami protiv sebe. Da bi se pobedila velika i brojna stranka kakva je SNS, uz dobar program, broj članova i snaga organizacije su jedan od značajnijih elemenata političke borbe. Da biste pobedili mora vas biti više. Sada vas ima koliko za dva SNS-ova autobusa.

To je matematika. Reči mogu da se tumače na sto načina. Ali brojevi, kako Platon kaže, imaju samo jedno značenje.

Istraživanje matematičkih varijabli srpske politike otkriva jednu vrlo zanimljivu činjenicu - na internetu nema dostupnih podataka o broju odbornika i rasporedu političkih snaga za grad Beograd iz perioda bujanja demokratije. Samo aktuelni tekstovi sa N1, Dojče vele, Nove S, koji usled nedostatka autentičnih podataka negacijom i izvrtanjem činjenica, zamagljivanjem, promenom motiva pokušavaju da kamufliraju istinu da je Đilas zapravo večiti gubitnik koji je do mesta gradonačelnika 2008. godine došao Dačićevom izdajom. Ali o sastavu vlasti u Beogradu 2008. i 2012. godine, nema podataka. Obrisani su.

Istraživanje istorije Gugla i njegovih političih i manipulativnih mogućnosti je vrlo edukativan posao. O sklonostima i političkim mogućnostima i upotrebi Gugla u svrhu krivotvorenja istorije, prvi put sam pisao još 2014. godine. I prošle godine sam objavio više tekstova na tu temu. Zapisao sam da je Gugl najveći neprijatelj poštenog i objektivnog novinarstva. I da obični ljudi ne pate zbog manjka podataka nego da su žrtva obilja informacija. Neverovatna brzina lansiranja lažnih vesti postala je izopačeni apsolut, izvitoperena zakonitost iza koje se krije mračna tajna -  vesti više ne predstaljaju realne događaje, već su se desile samo u interpretaciji Gugla i korisnika društvenih mreža. One su falsifikat već falsifikovane stvarnosti.

Internet, i Gugl kao najdominantniji pretaživač, slave se širom sveta kao ubice cenzure, a njihovi osnivači se uvažavaju kao najveći borci za slobodu izražavanja. Istina je drugačija. Gugl je zapravo uspostavio novu evoluciju, novi survajver u kom vesti vode borbu za preživljavanje. Taj survajver vesti, razlikuje se od prirodne borbe za opstanak, u kojoj opstaju samo najbolji i najjači. Na Guglu je suprotno. Ljudi sa dovoljno novca, u slučaju dovoljnog podudaranja političkih interesa sa Guglom i SAD, mogu platiti da se sa pretraživača ukinu ili potisnu linkovi koji ne odgovaraju njihovim zajedničkim interesima. Kad nestanu sa Gugla, matični sajtovi, nosioci informacija postaju nevidljivi i nedostupni javnosti. A istina se, prema mišljenju 97 odsto korisnika Interneta, nalazi na prve tri stranice Gugla.

O ovom ne piše nijedan novinar istraživač. Svi, bez provere ponavljaju tužbalice opozicije da izborni uslovi nisu fer, i da se manipuliše biračima i njihovim glasovima. Da su se malo udubili našli bi jedan zanimljiv Cesidov dokument “Oko izbora“, publikovan povodom izbora iz 2008. godine, u kom se navodi da te 2008, kada je opozicija bila vlast, “posebno zabrinjava falsifikovanja overenih potpisa birača!

- Najozbiljnije sumnje izaziva činjenica da su nekoliko predloga za kandidaturu svojim  potpisima podržala umrla lica. Osnovano je pretpostaviti da pojedini podnosioci izbornih lista u nameri da sakupe neophodne potpise koriste i nedozvoljena sredstva, te tako i falsifikuju potpise birača, nesmotreno krivotvoreći čak i potpise lica koja se u evidenciji MUP-a vode kao preminula. Nažalost, iako postoje snažne indicije da se potpisi falsifikuju, nijedan nadležni organ se nije bavio ovim problemom. Verovatno iz razloga što im ne preti nikakva sankcija, podnosioci izbornih lista postaju sve ležerniji u krivotvorenju potpisa ljudi koji nikada ni ne saznaju da su “podržali” izvesnog kandidata ili političku stranku - piše u dokumentu Cesida.

Izbori 2008. i 2012. koje je organizovala Demokratska stranka, čiji izdanci čine današnju opoziciju, prihvaćeni su kao vrhunac regularnosti, i nikada se nisu dovodili u sumnju, uprkos evidentiranim krađama. Postoje samo dva objašnjenja. Sadašnja opozicija, tadašnja vlast, smatrala je da su nepravilnosti minorne, ili je svoj uspeh na izborima zasnivala na manipulaciji mrtvim i virtuelnim dušama. Osvetljavanje prošlosti može ponuditi novo tumačenje sadašnjosti, pa se opozicioni prigovori o izbornim manipulacijama pretvaraju u najgori sofizam. Ako su Đilas i Jeremić mera stvari, onda se pregovarački zahtevi opozicije zasnivaju na principu “diži galamu na vuka, da lisica nesmetano može da lovi u mutnom.” Šta je poenta? Dok sva svetla budu uperena u to šta radi vlast, opozicija glasanje može da organizuje kako hoće, u skladu s nepoštenim navikama iz starih dana. A evroparlamentarci će im poslužiti kao alibi.

Autor je stručnjak za komunikacije i odnose s javnošću