Војислав Воја Малешев, „Килокило Банда“: Пригрли и љубав води

Ово је четврти студијски албум „Killo Killo Банде“ и чини га 11 нових песама, као и један ремикс, а на ЦД-у су и две бонус песме: „Нема ме“ и „Винска песма“. Албум је одсвирала постава: Зоран Тегелтија (бубњеви), Лазар Новков (клавијатуре), Миња Дабовић (бас гитара), Дејан Матић (гитара), Душан Рашковић (перкусије), а песме је написао и отпевао Војислав Воја Малешев. „Победа је бити човек“ има и бројне гостујуће музичаре, а сниман је у студијима „Атеље“, „Алпха“, „1 таке студио“ и у кућном студију Саве Ботића. На снимању звука радили су Лазар Новков, Сава Ботић , Милош Ромић и Душан Живановић, а микс, продукцију и мастеринг Сава Ботић. Удружење СОКОЈ обезбедило је буџет за снимање, а СКЦ Нови Сад објавио овај ЦД као своје 101. издање.

 Опиштите нам мало ову вашу нову „бандитску“ авантуру?

- Видим да већ наслућујеш да је била авантура. И јесте била, стварно. Вероватно се цела 2020. година може назвати једном авантуром, уз много мањих и већих „таласа“, поготово на плану неких емоција попут страха за ближње, страха од неизвесне будућности, којих у нормалним околностима нисмо толико свесни. У свом том лудилу неизвесности, ми ипак успевамо да некако одржимо мали број проба где схватамо да су песме зреле да се усниме и негде на лето, кад је било неко затишје епидемије, успевамо то и да реализујемо. Баш смо уживали. Не кажу људи џабе да музика лечи.

Морам да напоменем да смо ми још 2019. преко СОКОЈ-евог конкурса добили средства за снимање овог албума, те смо имали и тзв. императив да то урадимо у 2020, што нам је дефинитивно био додатни мотив, али и олакшавајућа околност. Ово све што је уследило после снимања и продукције, а пре изласка албума на сунце, више спада у домен неизбежне бирократије, нејасне стратегије и непредвидиве пандемије...

 Како сте преживели/ преживљавате ове таласе короне (ако сам добро приметио, одолели сте да их опевате), људима који воле музику уживо зна се да је било доста тешко, а канда је и даље?

- Хух. Није лако. На индивидуалном плану, сви су то прегурали и још увек прегуравају на солидан начин. Ведри дух, поготово при неким сад-више-не-тако-ретким сусретима, и даље провејава међу људима. Као бенд, много смо тога пропустили и много нам је тога недостајало, али надамо се да је најгоре прошло, барем што се тиче смрдљиве пандемије. Вратили смо се пробама, имамо нови албум, снимили смо спот, сви смо на броју – живот иде даље. Сигурно да нас чека још пуно ролеркостера, али гледаћемо да научимо макар једно из својих песама и музике а то је да – победа је бити човек!

 Албум носи наслов „Победа је бити човек“. Шта је то данас поражавајуће, а победничко у људима?

- Сам назив албума већ у себи носи жељу да мотивише човека, слушаоца, гледаоца, судионика у стварности, да проба да буде, или да остане или да постане – човек, јер чак и уз минималан труд и то на личном, микро плану, те мале победе довољне су да превагну да се посрнуће ипак не деси. Свакодневно и у много животних ситуација доведени смо пред избор и ми врло добро знамо да препознамо тај моменат, а и поред тога често погрешимо. Поражавајуће је кад мислимо само на своје задњице, гледајући само у краткорочну будућност. Но, оно што би требало да нас води јесу врхунске врлине попут човекољубља, правдољубивости, солидарности, које ће нам из неке даљине обасјавати сваки следећи корак. Јер, порази су многи и неминовни, а победа је једна - коначна и суштинска.

 Ваше песме поново имају препознатљиво веселе теме, попут среће, „прозаичне“ попут кирије, магичне, попут тајни, али и оне које указују на животне „кривине“ у темама компромиса, ланаца, слободе и истине?

- Свака од тих песама могла би се одвојено третирати и посматрати, а опет заједно чине једну полуорганизовану згужвану целину у песниковој глави. Оно чему тај песник стреми, знам га прилично добро, је највећа могућа доза искрености и непосредности која би тако најлакше могла да комуницира са „обичним“ човеком. Исти тај песник, у много тих случајева, у ствари води неку врсту монолога, покушавајући да интроспекцијом нађе одговоре на нека животна питања. Духовито је то, поготово са неке временске дистанце, када тај исти песник слуша своје поруке из прошлости, које је одаслао некад самом себи у будућност.

 Што се тиче стила, „Победа је бити човек“ има широк дијапазон инспирације са музичким правцем који је остао исти. Како ви то оно зовете, а да није (само) реге?

- Да, није довољно нашу музику прогласити „само“ регеом. Превише ми ту кокетирамо са разним жанровима и заиста смо недовољно верни том исконском јамајчанском стилу. Ја волим да кажем да је реге најзахвалнији, јер има доста једноставну и минималистичку структуру на коју се онда добри музичари (који дефинитивно чине овај бенд) лако надограђују и остављају свој ауторски печат. Али, приметити се може, нама је битније да употребимо какав год жанр, само зато да би што боље поткрепили емоцију или идеју коју носи текст, јер тако се дефинитивно порука преноси директније и боље. Има ту и хип-хопа и афро-фанка и дуб-а, али те врсте изазова се никад нисмо плашили. Пре ће бити да смо га радо пригрлили, а на крају и љубав с њим водили.

        Игор Бурић