Vojislav Voja Malešev, „Kilokilo Banda“: Prigrli i ljubav vodi

Ovo je četvrti studijski album „Killo Killo Bande“ i čini ga 11 novih pesama, kao i jedan remiks, a na CD-u su i dve bonus pesme: „Nema me“ i „Vinska pesma“. Album je odsvirala postava: Zoran Tegeltija (bubnjevi), Lazar Novkov (klavijature), Minja Dabović (bas gitara), Dejan Matić (gitara), Dušan Rašković (perkusije), a pesme je napisao i otpevao Vojislav Voja Malešev. „Pobeda je biti čovek“ ima i brojne gostujuće muzičare, a sniman je u studijima „Atelje“, „Alpha“, „1 take studio“ i u kućnom studiju Save Botića. Na snimanju zvuka radili su Lazar Novkov, Sava Botić , Miloš Romić i Dušan Živanović, a miks, produkciju i mastering Sava Botić. Udruženje SOKOJ obezbedilo je budžet za snimanje, a SKC Novi Sad objavio ovaj CD kao svoje 101. izdanje.

 Opištite nam malo ovu vašu novu „banditsku“ avanturu?

- Vidim da već naslućuješ da je bila avantura. I jeste bila, stvarno. Verovatno se cela 2020. godina može nazvati jednom avanturom, uz mnogo manjih i većih „talasa“, pogotovo na planu nekih emocija poput straha za bližnje, straha od neizvesne budućnosti, kojih u normalnim okolnostima nismo toliko svesni. U svom tom ludilu neizvesnosti, mi ipak uspevamo da nekako održimo mali broj proba gde shvatamo da su pesme zrele da se usnime i negde na leto, kad je bilo neko zatišje epidemije, uspevamo to i da realizujemo. Baš smo uživali. Ne kažu ljudi džabe da muzika leči.

Moram da napomenem da smo mi još 2019. preko SOKOJ-evog konkursa dobili sredstva za snimanje ovog albuma, te smo imali i tzv. imperativ da to uradimo u 2020, što nam je definitivno bio dodatni motiv, ali i olakšavajuća okolnost. Ovo sve što je usledilo posle snimanja i produkcije, a pre izlaska albuma na sunce, više spada u domen neizbežne birokratije, nejasne strategije i nepredvidive pandemije...

 Kako ste preživeli/ preživljavate ove talase korone (ako sam dobro primetio, odoleli ste da ih opevate), ljudima koji vole muziku uživo zna se da je bilo dosta teško, a kanda je i dalje?

- Huh. Nije lako. Na individualnom planu, svi su to pregurali i još uvek preguravaju na solidan način. Vedri duh, pogotovo pri nekim sad-više-ne-tako-retkim susretima, i dalje provejava među ljudima. Kao bend, mnogo smo toga propustili i mnogo nam je toga nedostajalo, ali nadamo se da je najgore prošlo, barem što se tiče smrdljive pandemije. Vratili smo se probama, imamo novi album, snimili smo spot, svi smo na broju – život ide dalje. Sigurno da nas čeka još puno rolerkostera, ali gledaćemo da naučimo makar jedno iz svojih pesama i muzike a to je da – pobeda je biti čovek!

 Album nosi naslov „Pobeda je biti čovek“. Šta je to danas poražavajuće, a pobedničko u ljudima?

- Sam naziv albuma već u sebi nosi želju da motiviše čoveka, slušaoca, gledaoca, sudionika u stvarnosti, da proba da bude, ili da ostane ili da postane – čovek, jer čak i uz minimalan trud i to na ličnom, mikro planu, te male pobede dovoljne su da prevagnu da se posrnuće ipak ne desi. Svakodnevno i u mnogo životnih situacija dovedeni smo pred izbor i mi vrlo dobro znamo da prepoznamo taj momenat, a i pored toga često pogrešimo. Poražavajuće je kad mislimo samo na svoje zadnjice, gledajući samo u kratkoročnu budućnost. No, ono što bi trebalo da nas vodi jesu vrhunske vrline poput čovekoljublja, pravdoljubivosti, solidarnosti, koje će nam iz neke daljine obasjavati svaki sledeći korak. Jer, porazi su mnogi i neminovni, a pobeda je jedna - konačna i suštinska.

 Vaše pesme ponovo imaju prepoznatljivo vesele teme, poput sreće, „prozaične“ poput kirije, magične, poput tajni, ali i one koje ukazuju na životne „krivine“ u temama kompromisa, lanaca, slobode i istine?

- Svaka od tih pesama mogla bi se odvojeno tretirati i posmatrati, a opet zajedno čine jednu poluorganizovanu zgužvanu celinu u pesnikovoj glavi. Ono čemu taj pesnik stremi, znam ga prilično dobro, je najveća moguća doza iskrenosti i neposrednosti koja bi tako najlakše mogla da komunicira sa „običnim“ čovekom. Isti taj pesnik, u mnogo tih slučajeva, u stvari vodi neku vrstu monologa, pokušavajući da introspekcijom nađe odgovore na neka životna pitanja. Duhovito je to, pogotovo sa neke vremenske distance, kada taj isti pesnik sluša svoje poruke iz prošlosti, koje je odaslao nekad samom sebi u budućnost.

 Što se tiče stila, „Pobeda je biti čovek“ ima širok dijapazon inspiracije sa muzičkim pravcem koji je ostao isti. Kako vi to ono zovete, a da nije (samo) rege?

- Da, nije dovoljno našu muziku proglasiti „samo“ regeom. Previše mi tu koketiramo sa raznim žanrovima i zaista smo nedovoljno verni tom iskonskom jamajčanskom stilu. Ja volim da kažem da je rege najzahvalniji, jer ima dosta jednostavnu i minimalističku strukturu na koju se onda dobri muzičari (koji definitivno čine ovaj bend) lako nadograđuju i ostavljaju svoj autorski pečat. Ali, primetiti se može, nama je bitnije da upotrebimo kakav god žanr, samo zato da bi što bolje potkrepili emociju ili ideju koju nosi tekst, jer tako se definitivno poruka prenosi direktnije i bolje. Ima tu i hip-hopa i afro-fanka i dub-a, ali te vrste izazova se nikad nismo plašili. Pre će biti da smo ga rado prigrlili, a na kraju i ljubav s njim vodili.

        Igor Burić