IN MEMORIAM: Војислав Солдатовић (1945–2021)

Изузетно плодну и дугу каријеру Солдатовића обележило је више од 160 позоришних представа широм бивше Југославије и у иностранству (међу њима је двадесетак праизведби словеначких аутора, као и дела Мрожека, Монтерлана, Фејдоа, Бонда, Арабала, Бекета, Гелдерода, Хавела и многе друге). Режирао је у свим словеначким позориштима, али и у Сарајеву, Тузли, Бања Луци, Ријеци (у хрватској и у италијанској драми), Осијеку, Београду, Зрењанину, Суботици, Крушевцу, Крагујевцу, Шапцу, као и у „Румунском националном театру” у Темишвару. Његове представе су игране на гостовањима по Италији, Аустрији, Чешкој, Мађарској, Румунији и Француској. Такође је остварио преко 150 режија у радијским и телевизијским кућама у Новом Саду, Љубљани и Марибору.

Рођен је 1945 у Новом Саду. Режију је дипломирао у Љубљани на Академији за позориште, радио филм и телевизију, у класи професора Славка Јана. Већ 1967 дебитује као редитељ у Љубљани, с Голдонијевом комедијом „Слуга двају господара”, а исте године потписује свој први аранжман у Српском народном позоришту, где режира дипломску представу „Нисам Ајфелова кула” румунске списатељице Екатерине Опроју.

Од 1967 до 1971. био је члан СНП и тада је режирао, између осталог, „Ветар у гранама Сасафраса”, „Клопку за беспомоћног човека”, „Ноћ за Марију” и друге. Потом је наредних 20 година радио као редитељ Словенског народног гледалишћа у Марибору. Као “гост” из Марибора, у Драми СНП-а је режирао неколико врло успешних представа: „Чешаљ” Фадила Хаџића, „Мој тата, социјалистички кулак” Тона Партљича, „Три жене” Даче Мараини и „Светислав и Милева” Милоша Николића, рекордера СНП-а, јер је играна непрестано 20 сезона.

У Нови Сад се враћа почетком деведесетих и постаје управник Позоришта младих. Ту је режирао представе од који су неке постигле запажен успех, као што су „Хеј, дођите да причамо о љубави” (изведена преко 150 пута), „Гусарске приче” (120 пута), и „Позориште у коферу” (105 пута). Од 1999. је стални редитељ Опере СНП. Неке од многих оперских представа које је режирао имале су изузетан успех. Најпре је то мјузикл „Виолиниста на крову” (1992), затим опера „Вива ла мама” Доницетија (1991), која је извођена 13 година и потом обновљена под именом „Позоришне згоде и незгоде”. Запажене су биле и представе „Љубавни напитак” (1995) Доницетија (1995), мјузикл „Човек од ла Манче” Мича Леја,

Џоа Дариона и Дејла Васермана (1995) као и „Риголето” Вердија (2003), која је постигла огроман успех на гостовању у Кану 2006.

Од 1997. је радио као редовни професор Академије уметности у Новом Саду, предавао глуму младим оперским певачима, и водио Оперски студио.

Вишеструко је награђиван, између осталог, добитник је „Боришникове награде“ у Марибору 1971. награде „Златни смијех“ у Загребу 1988., за режију на Сусрету војвођанских позоришта 1997, Златне медаље „Јован Ђорђевић” 2000, „Искре културе“ 2002. и Октобарске награде Града Новог Сада, 1993.