IN MEMORIAM: Vojislav Soldatović (1945–2021)

Izuzetno plodnu i dugu karijeru Soldatovića obeležilo je više od 160 pozorišnih predstava širom bivše Jugoslavije i u inostranstvu (među njima je dvadesetak praizvedbi slovenačkih autora, kao i dela Mrožeka, Monterlana, Fejdoa, Bonda, Arabala, Beketa, Gelderoda, Havela i mnoge druge). Režirao je u svim slovenačkim pozorištima, ali i u Sarajevu, Tuzli, Banja Luci, Rijeci (u hrvatskoj i u italijanskoj drami), Osijeku, Beogradu, Zrenjaninu, Subotici, Kruševcu, Kragujevcu, Šapcu, kao i u „Rumunskom nacionalnom teatru” u Temišvaru. Njegove predstave su igrane na gostovanjima po Italiji, Austriji, Češkoj, Mađarskoj, Rumuniji i Francuskoj. Takođe je ostvario preko 150 režija u radijskim i televizijskim kućama u Novom Sadu, Ljubljani i Mariboru.

Rođen je 1945 u Novom Sadu. Režiju je diplomirao u Ljubljani na Akademiji za pozorište, radio film i televiziju, u klasi profesora Slavka Jana. Već 1967 debituje kao reditelj u Ljubljani, s Goldonijevom komedijom „Sluga dvaju gospodara”, a iste godine potpisuje svoj prvi aranžman u Srpskom narodnom pozorištu, gde režira diplomsku predstavu „Nisam Ajfelova kula” rumunske spisateljice Ekaterine Oproju.

Od 1967 do 1971. bio je član SNP i tada je režirao, između ostalog, „Vetar u granama Sasafrasa”, „Klopku za bespomoćnog čoveka”, „Noć za Mariju” i druge. Potom je narednih 20 godina radio kao reditelj Slovenskog narodnog gledališća u Mariboru. Kao “gost” iz Maribora, u Drami SNP-a je režirao nekoliko vrlo uspešnih predstava: „Češalj” Fadila Hadžića, „Moj tata, socijalistički kulak” Tona Partljiča, „Tri žene” Dače Maraini i „Svetislav i Mileva” Miloša Nikolića, rekordera SNP-a, jer je igrana neprestano 20 sezona.

U Novi Sad se vraća početkom devedesetih i postaje upravnik Pozorišta mladih. Tu je režirao predstave od koji su neke postigle zapažen uspeh, kao što su „Hej, dođite da pričamo o ljubavi” (izvedena preko 150 puta), „Gusarske priče” (120 puta), i „Pozorište u koferu” (105 puta). Od 1999. je stalni reditelj Opere SNP. Neke od mnogih operskih predstava koje je režirao imale su izuzetan uspeh. Najpre je to mjuzikl „Violinista na krovu” (1992), zatim opera „Viva la mama” Donicetija (1991), koja je izvođena 13 godina i potom obnovljena pod imenom „Pozorišne zgode i nezgode”. Zapažene su bile i predstave „Ljubavni napitak” (1995) Donicetija (1995), mjuzikl „Čovek od la Manče” Miča Leja,

Džoa Dariona i Dejla Vasermana (1995) kao i „Rigoleto” Verdija (2003), koja je postigla ogroman uspeh na gostovanju u Kanu 2006.

Od 1997. je radio kao redovni profesor Akademije umetnosti u Novom Sadu, predavao glumu mladim operskim pevačima, i vodio Operski studio.

Višestruko je nagrađivan, između ostalog, dobitnik je „Borišnikove nagrade“ u Mariboru 1971. nagrade „Zlatni smijeh“ u Zagrebu 1988., za režiju na Susretu vojvođanskih pozorišta 1997, Zlatne medalje „Jovan Đorđević” 2000, „Iskre kulture“ 2002. i Oktobarske nagrade Grada Novog Sada, 1993.