Нинине мустре: Ту где јесам
НОВИ САД: Онај ко живи у будућности, стално је забринут. Онај ко живи у прошлости, стално је потиштен.
Само онај ко живи у садашњем тренутку и за садашњи тренутак, живи живот у потпуности, онако како би требало да га живи. Тако некако гласе бројни позиви да се освестимо и да почнемо да живот сагледавамо онаквим какав је, а не кроз сопстене доживљаје који се временом нагомилавају и замагљују нам слику стварности у којој живимо. Наилазим на такве позиве веома често, али још чешће наилазим на људе који живе искључиво у будућности или у прошлости. Признајем да сам до скоро најчешће на „такве људе“ наилазила када год бих се погледала у огледалу.
Ту, у мом огледалу, појављивала су се та два лика: један који живи у будућности и један заглављен у прошлости. Када се погледам и видим забринут поглед, са благо подигнутим обрвама и намрштеним челом, сада већ тачно препознајем да сам у будућности. Тај израз стрепње и бриге црта по мом лицу линије страха, јер нешто неће бити како треба, нешто ће се покварити, у нечему нећу успети, неко ће ме повредити или преварити и десиће се нешто страшно. Када у огледалу видим спуштене тужне очи, замагљен поглед и опуштене углове усана, сада већ тачно препознајем да сам у прошлости. Жалим за пропуштеним приликама, тугујем због тешких речи, патим за неким давно прошлим тренуцима, стидим се због неких својих непромишљених потеза. То што препознајем у којем се лику у том тренутку налазим, сматрам великим напретком у животу, јер чим нешто приметим, то је знак да то могу и да променим. Од када сам превалила пут од пола века, почела сам да прихватам чињеницу да сам упркос свим страховима, бригама, стрепњама и сумњама, ипак стигла до те половине века жива и поприлично здрава. Намеће се логичан закључак да живот и поред бројних тешких момената, за мене увек пронађе неко добро решење и омогући ми да се крећем даље, да опстајем, преживљавам, па чак повремено, успут и уживам. Када мало боље размислим, ја све чешће и све више уживам, што му се више препуштам. Почела сам да верујем том свом животу јер ме је до сада некако увек извлачио из свих нежељених ситуација. Почела сам и да му се захваљујем на сваком кораку и рекла бих да је то кључна ствар када је живот у садашњем тренутку у питању. Захваљујем се често за оно што јесам и што могу, поготово у неким за мене стресним или тешким ситуацијама. Тих неколико изговорених речи често нараве праву магију, не знам како бих то другачије назвала. Моја се енергија потпуно промени када то изговорим. Осећам прилив снаге и воље и све се покрене у неком добром смеру.
Настојим да примећујем оно што радим, да ослушкујем оно што говорим, да осећам оно о чему размишљам и све чешће се налазим управо ту где јесам, у том једином који стварно постоји и једино вредном, садашњем тренутку. Живим све потпуније, испуњеније, радосније и смисленије. Будућност ме све мање плаши, јер имам поверења да ми живот доноси баш оно што ми је потребно на мом путу, а прошлост ме све мање тишти, јер је прошла и ту ништа не могу, а и сигурно сам радила најбоље што сам у том тренутку умела. Све што имам је садашњи тренутак, а у њему је све што могу и што јесам и на томе захвална сам.
Нина Мартиновић Армбрустер
