Ninine mustre: Tu gde jesam
NOVI SAD: Onaj ko živi u budućnosti, stalno je zabrinut. Onaj ko živi u prošlosti, stalno je potišten.
Samo onaj ko živi u sadašnjem trenutku i za sadašnji trenutak, živi život u potpunosti, onako kako bi trebalo da ga živi. Tako nekako glase brojni pozivi da se osvestimo i da počnemo da život sagledavamo onakvim kakav je, a ne kroz sopstene doživljaje koji se vremenom nagomilavaju i zamagljuju nam sliku stvarnosti u kojoj živimo. Nailazim na takve pozive veoma često, ali još češće nailazim na ljude koji žive isključivo u budućnosti ili u prošlosti. Priznajem da sam do skoro najčešće na „takve ljude“ nailazila kada god bih se pogledala u ogledalu.
Tu, u mom ogledalu, pojavljivala su se ta dva lika: jedan koji živi u budućnosti i jedan zaglavljen u prošlosti. Kada se pogledam i vidim zabrinut pogled, sa blago podignutim obrvama i namrštenim čelom, sada već tačno prepoznajem da sam u budućnosti. Taj izraz strepnje i brige crta po mom licu linije straha, jer nešto neće biti kako treba, nešto će se pokvariti, u nečemu neću uspeti, neko će me povrediti ili prevariti i desiće se nešto strašno. Kada u ogledalu vidim spuštene tužne oči, zamagljen pogled i opuštene uglove usana, sada već tačno prepoznajem da sam u prošlosti. Žalim za propuštenim prilikama, tugujem zbog teških reči, patim za nekim davno prošlim trenucima, stidim se zbog nekih svojih nepromišljenih poteza. To što prepoznajem u kojem se liku u tom trenutku nalazim, smatram velikim napretkom u životu, jer čim nešto primetim, to je znak da to mogu i da promenim. Od kada sam prevalila put od pola veka, počela sam da prihvatam činjenicu da sam uprkos svim strahovima, brigama, strepnjama i sumnjama, ipak stigla do te polovine veka živa i poprilično zdrava. Nameće se logičan zaključak da život i pored brojnih teških momenata, za mene uvek pronađe neko dobro rešenje i omogući mi da se krećem dalje, da opstajem, preživljavam, pa čak povremeno, usput i uživam. Kada malo bolje razmislim, ja sve češće i sve više uživam, što mu se više prepuštam. Počela sam da verujem tom svom životu jer me je do sada nekako uvek izvlačio iz svih neželjenih situacija. Počela sam i da mu se zahvaljujem na svakom koraku i rekla bih da je to ključna stvar kada je život u sadašnjem trenutku u pitanju. Zahvaljujem se često za ono što jesam i što mogu, pogotovo u nekim za mene stresnim ili teškim situacijama. Tih nekoliko izgovorenih reči često narave pravu magiju, ne znam kako bih to drugačije nazvala. Moja se energija potpuno promeni kada to izgovorim. Osećam priliv snage i volje i sve se pokrene u nekom dobrom smeru.
Nastojim da primećujem ono što radim, da osluškujem ono što govorim, da osećam ono o čemu razmišljam i sve češće se nalazim upravo tu gde jesam, u tom jedinom koji stvarno postoji i jedino vrednom, sadašnjem trenutku. Živim sve potpunije, ispunjenije, radosnije i smislenije. Budućnost me sve manje plaši, jer imam poverenja da mi život donosi baš ono što mi je potrebno na mom putu, a prošlost me sve manje tišti, jer je prošla i tu ništa ne mogu, a i sigurno sam radila najbolje što sam u tom trenutku umela. Sve što imam je sadašnji trenutak, a u njemu je sve što mogu i što jesam i na tome zahvalna sam.
Nina Martinović Armbruster
