Нинине мустре: Сеоски туризам
Ни ове године, бројни људи неће отићи на море. То не значи да ће се осећати лоше јер овај пут нису испунили минимум стандарда за срећан живот:
„да живим нормално и да једном годишње одем на море“, који важи за већину људи у нашој земљи. То значи да ће се потрудити да свој одмор проведу негде у комшилуку, крај неког језера, реке, или на планини. Дивна је то прилика да упознају своју земљу и њене несумњиво изузетне лепоте, али је то прилика и да себе упознају мало боље, што је ипак много важнији задатак док смо на овој планети.
Годинама одлазим у планину и радујем се јачању те привредне гране – сеоског туризма. Посматрам како се људи одлучују да уложе у своје куће и викендице у природи и да људима из града понуде што удобније место за одмор. Не рачунам у ту групу оне новопечене богаташе који су последњих неколико деценија згрнули силно богатсво на разним манипулацијама, обманама, крађама, закидањима и израбљивањима других људи, него на нормалне, просечне људе који су у највећој мери својим рукама неко удобно гнездашце саградили, или су то од својих предака наследили. Није баш једноставно такво гнездашце дати странцима на коришћење, колика год да је обострана корист на крају. Зато желим да скренем пажњу на неке важне детаље који су у вези са етно или сеоским туризмом. Када дођем у неки такав смештај, не очекујем за неки пристојан новац, јер то у главном није скупо, да добијем комплетну услугу као у хотелу високе А категорије. Свесна сам да тај простор није направљен да би се клијенти смењивали као на траци, него је направљен првобитно да би се у њему угодно проводило време. Зато има много детаља, са којих не стигне баш увек да се обрише сва прашина. Зато има и неких успомена које су власницима важне и из неког разлога баш су ту остављене, да и ја могу да доживим неку њихову причу из давних времена. Због тога је важно да чувам и тај простор и све детаље у њему, баш као да је у питању моја кућа, или кућа мојих рођака који су ми је оставили на чување. Нема ту професионалних собарица, куварица, хаус мајстора и другог посебно обученог особља које ће за мном да склања и поправља штету. Ту има у главном старијих људи, који су своје срце и своју душу уградили у тај простор и деле све то своје са мном и са сваким ко у тај простор уђе. Најмање што могу да урадим да се истински захвалим, јесте да не упропастим ништа од онога што користим: ни тај пешкир, ни шољу, ни чашу ни столицу. А додатно, ја се потрудим да за собом оставим простор у скоро истом стању у каквом сам га затекла. Осећам да је то прави однос према том простору и власницима, поред новца који већином одлази на струју, воду и разна хабања.
Жао ми је када чујем и видим са колико бахатости неки људи третирају просторе у којима бораве. Знам да многи од њих нису путници који имају искуства са високом А категоријом, него само замишљају како се у таквим хотелима људи понашају, па бахатост подразумевају. Зато верујем да сеоски туризам може много да нас научи о нама самима, да се видимо, да се стварно, истински видимо. Да се запитамо шта ми то дајемо и шта за узврат очекујемо. А желим и да подсетим да се учимо све док живимо, па је упознавање себе, као и сопствене земље прилика да своје знање употпунимо и да га за своје и опште благостање употребимо.
Нина Мартиновић Армбрустер
