Ninine mustre: Seoski turizam

„da živim normalno i da jednom godišnje odem na more“, koji važi za većinu ljudi u našoj zemlji. To znači da će se potruditi da svoj odmor provedu negde u komšiluku, kraj nekog jezera, reke, ili na planini. Divna je to prilika da upoznaju svoju zemlju i njene nesumnjivo izuzetne lepote, ali je to prilika i da sebe upoznaju malo bolje, što je ipak mnogo važniji zadatak dok smo na ovoj planeti.

Godinama odlazim u planinu i radujem se jačanju te privredne grane – seoskog turizma. Posmatram kako se ljudi odlučuju da ulože u svoje kuće i vikendice u prirodi i da ljudima iz grada ponude što udobnije mesto za odmor. Ne računam u tu grupu one novopečene bogataše koji su poslednjih nekoliko decenija zgrnuli silno bogatsvo na raznim manipulacijama, obmanama, krađama, zakidanjima i izrabljivanjima drugih ljudi, nego na normalne, prosečne ljude koji su u najvećoj meri svojim rukama neko udobno gnezdašce sagradili, ili su to od svojih predaka nasledili. Nije baš jednostavno takvo gnezdašce dati strancima na korišćenje, kolika god da je obostrana korist na kraju. Zato želim da skrenem pažnju na neke važne detalje koji su u vezi sa etno ili seoskim turizmom. Kada dođem u neki takav smeštaj, ne očekujem za neki pristojan novac, jer to u glavnom nije skupo, da dobijem kompletnu uslugu kao u hotelu visoke A kategorije. Svesna sam da taj prostor nije napravljen da bi se klijenti smenjivali kao na traci, nego je napravljen prvobitno da bi se u njemu ugodno provodilo vreme. Zato ima mnogo detalja, sa kojih ne stigne baš uvek da se obriše sva prašina. Zato ima i nekih uspomena koje su vlasnicima važne i iz nekog razloga baš su tu ostavljene, da i ja mogu da doživim neku njihovu priču iz davnih vremena. Zbog toga je važno da čuvam i taj prostor i sve detalje u njemu, baš kao da je u pitanju moja kuća, ili kuća mojih rođaka koji su mi je ostavili na čuvanje. Nema tu profesionalnih sobarica, kuvarica, haus majstora i drugog posebno obučenog osoblja koje će za mnom da sklanja i popravlja štetu. Tu ima u glavnom starijih ljudi, koji su svoje srce i svoju dušu ugradili u taj prostor i dele sve to svoje sa mnom i sa svakim ko u taj prostor uđe. Najmanje što mogu da uradim da se istinski zahvalim, jeste da ne upropastim ništa od onoga što koristim: ni taj peškir, ni šolju, ni čašu ni stolicu. A dodatno, ja se potrudim da za sobom ostavim prostor u skoro istom stanju u kakvom sam ga zatekla. Osećam da je to pravi odnos prema tom prostoru i vlasnicima, pored novca koji većinom odlazi na struju, vodu i razna habanja.

Žao mi je kada čujem i vidim sa koliko bahatosti neki ljudi tretiraju prostore u kojima borave. Znam da mnogi od njih nisu putnici koji imaju iskustva sa visokom A kategorijom, nego samo zamišljaju kako se u takvim hotelima ljudi ponašaju, pa bahatost podrazumevaju. Zato verujem da seoski turizam može mnogo da nas nauči o nama samima, da se vidimo, da se stvarno, istinski vidimo. Da se zapitamo šta mi to dajemo i šta za uzvrat očekujemo. A želim i da podsetim da se učimo sve dok živimo, pa je upoznavanje sebe, kao i sopstvene zemlje prilika da svoje znanje upotpunimo i da ga za svoje i opšte blagostanje upotrebimo.     

Nina Martinović Armbruster

ninamartinovic.com