НИНИНЕ МУСТРЕ Уверења, довиђења

Где је конструкција која држи на месту сав материјал док не очврсне и може самостално да стоји? То су између осталог наше мисли, осећања и наша деловања. Све то заједно гради нашу стварност, а окружење у којем се та стварност ствара, само је један од чинилаца читаве конструкције.

Из личне перспективе, ретко се догађа да све то сагледам на овај начин. Обично оптужујем околности, људе, догађаје и којекакве спољне утицаје за све оно немило што ми се догађа. Откривам то лагано и поступно и верујем да је боље тако, иначе бих се можда пренеразила када бих ођедном открила колико су дуго заблуде владале мојим животом. Откривам и то колико сам неправедна према тим неким околностима које су ми доносиле лепе тренутке у мојој стварности. Тада сам их узимала здраво за готово и ретко сам се када свом животу на таквим, лепим околностима захваљивала. Али зато сам умела бесомучно да га гађам дрвљем и камењем када ми је доносио нешто што нисам желела. То сам успела да променим последњих година и почела сам редовно да се захваљујем на бројним ситницама и крупницама којима ме живот свакодневно обасипа. Што им се више захваљујем, имам све више разлога за захвалност. Када помислим да сам на нечему захвална, тадасе гомила мојих осећања промени и ја се осећам другачије, лепше, лаганије, полетније и као да се поглед разбистри, па ми пажњу привлаче све неке добре стране моје стварности. Тада почињем да примећујем оне цигле, које незграпно вире из фасаде. Препознајем многа уверења која чак ни нису моја, него сам их научила, прочитала или на ко зна који начин закачила од других. Уверења су порозна и промењива, као даске увезане прућем на оронулој огради за коју се пијанац држи, не увиђајући у свом помереном стању свести, да плот сваког тренутка може да се распадне, те тај лабави ослонац лако може да пропадне. 

Добра страна уверења јесте чињеница да могу да их препознам, и да их се ослободим. Могу једноставно да им се захвалим и да им саопштим да ми више нису потребна за мој даљи раст и развој у животу. Буквално тако: „Хвала свим мојим уверењима која су ми служила до сада и нека ме напусте сва она која ми више не служе за раст и развој у животу.“ Уз та уверења која оду, неприметно се изгубе и сва она осећања која су их подржавала или која су из њих произилазила, и убрзо ја више нисам ни јадна, ни недовољна, ни слаба, ни невољена. Следећи корак је да се „одрекнем свих својих уверења и стечених знања“ како то лепо саветује Миодраг Дражић, метафизичар и аутор дела Анатомија Космоса. Када то будем свакодневно изјављивала, то ће онда значити да најзад имам пуно поверење у све оно што мој живот спрема за мене, да сам вољна да прихватим све оно што долази, јер долази оно што је најбоље за мене, неоптерећено мојим уверењима и неким мрачним мислима за које упорно тврдим да су ту да би ме штитиле од разних разочарења. Без непотребних уверења, нема ни разочарења. 

Нина Мартиновић Армбрустер