NININE MUSTRE Uverenja, doviđenja

Gde je konstrukcija koja drži na mestu sav materijal dok ne očvrsne i može samostalno da stoji? To su između ostalog naše misli, osećanja i naša delovanja. Sve to zajedno gradi našu stvarnost, a okruženje u kojem se ta stvarnost stvara, samo je jedan od činilaca čitave konstrukcije.

Iz lične perspektive, retko se događa da sve to sagledam na ovaj način. Obično optužujem okolnosti, ljude, događaje i kojekakve spoljne uticaje za sve ono nemilo što mi se događa. Otkrivam to lagano i postupno i verujem da je bolje tako, inače bih se možda prenerazila kada bih ođednom otkrila koliko su dugo zablude vladale mojim životom. Otkrivam i to koliko sam nepravedna prema tim nekim okolnostima koje su mi donosile lepe trenutke u mojoj stvarnosti. Tada sam ih uzimala zdravo za gotovo i retko sam se kada svom životu na takvim, lepim okolnostima zahvaljivala. Ali zato sam umela besomučno da ga gađam drvljem i kamenjem kada mi je donosio nešto što nisam želela. To sam uspela da promenim poslednjih godina i počela sam redovno da se zahvaljujem na brojnim sitnicama i krupnicama kojima me život svakodnevno obasipa. Što im se više zahvaljujem, imam sve više razloga za zahvalnost. Kada pomislim da sam na nečemu zahvalna, tadase gomila mojih osećanja promeni i ja se osećam drugačije, lepše, laganije, poletnije i kao da se pogled razbistri, pa mi pažnju privlače sve neke dobre strane moje stvarnosti. Tada počinjem da primećujem one cigle, koje nezgrapno vire iz fasade. Prepoznajem mnoga uverenja koja čak ni nisu moja, nego sam ih naučila, pročitala ili na ko zna koji način zakačila od drugih. Uverenja su porozna i promenjiva, kao daske uvezane prućem na oronuloj ogradi za koju se pijanac drži, ne uviđajući u svom pomerenom stanju svesti, da plot svakog trenutka može da se raspadne, te taj labavi oslonac lako može da propadne. 

Dobra strana uverenja jeste činjenica da mogu da ih prepoznam, i da ih se oslobodim. Mogu jednostavno da im se zahvalim i da im saopštim da mi više nisu potrebna za moj dalji rast i razvoj u životu. Bukvalno tako: „Hvala svim mojim uverenjima koja su mi služila do sada i neka me napuste sva ona koja mi više ne služe za rast i razvoj u životu.“ Uz ta uverenja koja odu, neprimetno se izgube i sva ona osećanja koja su ih podržavala ili koja su iz njih proizilazila, i ubrzo ja više nisam ni jadna, ni nedovoljna, ni slaba, ni nevoljena. Sledeći korak je da se „odreknem svih svojih uverenja i stečenih znanja“ kako to lepo savetuje Miodrag Dražić, metafizičar i autor dela Anatomija Kosmosa. Kada to budem svakodnevno izjavljivala, to će onda značiti da najzad imam puno poverenje u sve ono što moj život sprema za mene, da sam voljna da prihvatim sve ono što dolazi, jer dolazi ono što je najbolje za mene, neopterećeno mojim uverenjima i nekim mračnim mislima za koje uporno tvrdim da su tu da bi me štitile od raznih razočarenja. Bez nepotrebnih uverenja, nema ni razočarenja. 

Nina Martinović Armbruster