„Обзорја на Тиси” и јубиларно десето надметање композитора 

Управо овај фестивал је у суштини, још увек једина домаћа манифестација солистичке вокалне музике када је у питању позивни композиторски конкурс за нова остварења овог деликатног облика за глас и клавир, који негује успомену на Јосифа Маринковића и његов романтичарски опус, најзначајнији баш у домену соло песме, афирмишући тако овај, још увек помало запостављен вокално - инструментални жанр код свих генерација наших савремених, на овогодишњем такмичењу, у највећем броју млађих аутора.

Захваљујући Данима Јосифа Маринковића, који су „избројали“ своје десето композиторско надметање, добили смо за протекле три деценије 110 дела наших стваралаца различитих генерација и стилских опредељења. С тим у вези, већ први конкурси открили су очекивану и разумљиву широку жанровску и изражајну разноликост пријављених композиција, али и наговестили да ће бар неколико нових заузети озбиљна места у концертним репертоарима и такмичарским програмима такође млађе генерације вокалних уметника, попут сада већ антологијске „Суботе мог детињства“ Константина Бабића, или „Јесењег растанка“ Димитрија Големовића с првог такмичења из 1996. Такође, и неколико касније запажених и награђених остварења Вере Миланковић, Мирољуба Аранђеловића Расинског, Станка Шепића, Милане Стојадиновић Милић, Милоша Раичковића, Владимира Тошића и Светозара Ковачевића, а на претпоследња два надметања и новијих, врло даровитих аутора, попут Доротеје Вејновић, Светозара Нешића и  Мирјане Вељковић, али и најмлађих, тек откривених и стасалих, Јоване Филиповић, Милице Кеча, Олге Јанковић и Иване Говорчин.

Подсећамо се да евидентна стилска шароликост до сада изведених соло песама иде од примера готово забавног карактера и типа романсе, преко оних с елементима џеза или фолклорних карактеристика богате мелизматичности, до композиција блиских авангардном изразу. Слично се догодило и на Десетом позивном конкурсу, на који је по обичају такође стигло 12 уникатних партитура (у рукопису), оригиналних по облику и музичком језику, од којих је стручни жири у саставу Димитрије Големовић и Светозар Ковачевић (композитори) и Милица Стојадиновић (проф. на Катедри за соло певање Академије уметности) издвојио три, доделивши им и три прва места, односно награде. Трећу је освојила Светлана Савић (проф. композиције на Факултету музичке уметности у Београду) за песму „Ласица“ (текст Јелене Маринков) замишљену попут мале дечје приче, претежно речитативне, уверљиво наративне вокалне линије, коју је упечатљиво „изговорила“ мецосопран Драгана Поповић уз суверену клавирску сарадњу Миливоја Вељића. Друга је додељена Новосађанину Светозару Нешићу за Fеrnnjеh писан на духовити немачко-српски текст Далибора Томасовића, посвећен баш сопрану Радослави Воргић Журжован, која је „скачући“ из екстремних регистарских полова шармантно нагласила песничку и сопствену поруку, да жеља да се оде далеко, да се отпутује на удаљена места, увек има и повратно дејство или могућност, јер се „увек можемо вратити“. Тако и она чини, често наступајући у домовини, где сада на новосадској Академији уметности и завршава школовање, бранећи свој докторски уметнички рад.

Колико у савременој соло песми битан интегрални део чини (као и код Јосифа Маринковића) управо клавирска деоница, показала је већина конкурсних композиција, а нарочито првонаграђена „Пролећна“ (стихови Десанке Максимовић), једне од најмлађих такмичарки, 25-годишње Јелене Филиповић. Певно и распевано тумачење, у пуном складу с развијеним кантабилним карактером дела, где је клавир сигурно и очигледно приказао свој прави, аутономни пијанистички карактер, течно повезујући стихове, односно музикално разбокорену вокалну партију, оствариле су у целини веома успешно, као и prеthodno, Радослава Воргић Журжован и њена уметничка сарадница Александра Ракић, заједно се огледајући у извођењу укупно шест такмичарских нумера. Сличан подвиг извео је и пијаниста Миливоје Вељић, такође сарађујући у шест композиција, али и мецосопран Драгана Поповић (четири), док су баритони Предраг Качавенда и Милутин Јоцић (најмлађи певач на конкурсу) интерпретирали по једну.

Веома значајно признање за ауторе представља и награда публике, која говори о комуникацији дела и слушалаца. Други пут на овом позивном конкурсу (после 2014. године) заслужио ју је Мирољуб Аранђеловић Расински за своје пето огледање у Новом Бечеју. После стихова Лазе Костића и Драгомира Брајковића, Расински је посегнуо за речима Љубомира Симовића у песми „Свети Сава на Атосу“ окруживши их архаично-молитвеном атмосфером колико у звонко ритмизованој акордици, али и у целини богато украшене клавирске партије (одлични Вељић), толико и у лепо „пласираном“ тексту у баритонској линији. Покренута у басовској инструменталној лаги, она се у пуном значењу и духовности разоткрила захваљујући јасном, али и посвећеном вокалном „читању“ тек 22-годишњег Милутина Јоцића, потврђеном, у ствари, аминованом, готово „укуцавајућим“ клавирским звонима на крају његовог дубоко медитативног предавања.       

        Марија Адамов