Тимеа Филеп, глумица: Гледам себе како играм

Тимеа Филеп је глумица у којој сад већ сасвим извесно видимо овај феномен. До недавно, мало се ко могао похвалити да је уопште приметио њен развој у Народном позоришту Суботица, а после улога у представама „Догвил“ и „Витезови Лаке мале“ Андраша Урбана у Позоришту „Деже Костолањи“, ускакања у улогу Ане Карењине у Новосадском позоришту, за коју је освојила награду на 70. фестивалу професионалних позоришта Војводине, сви љубитељи позоришта су бар чули за њу.

- Изузетно је захтевна та улога Ане Карењине. Млада жена која се суочава са огромним проблемима, као многи од нас, али их не знамо пошто обично остају између четири зида. Помера се, њише, балансира... Удала се без љубави за старијег човека и то се види у њиховом односу. Све до тренутка док се не заљуби у Вронског, она нема ништа против свог мужа, чак покушава да га воли, али кристално се види да то не иде. Зато се и заљубљује. Њена љубав према Вронском и свом сину Серјожи је безусловна љубав – као да понавља Тими, како је зову пријатељи, спремајући се за изалазак на сцену пред, испоставиће се, награђену, фестивалску изведбу „Ане Карењине“.

Да апстрахујемо мало од лика у представи, шта би вама као жени, а и свима нама данас, значила Ана Карењина. У каквом искушењу би била и како би завршила?

- Вероватно би исто то урадила. Ја тренутно живим живот, не могу да кажем Ане Карењине, али живот глумице која... Потпуно могу да је замислим као глумицу. Трчи из једног позоришта у друго, заљубљује се у једно, а воли друго, па се заљубљује у треће (смех). Толстој је написао вечну причу. Као што се љубав дешава у пошти, исто тако се дешава и у позоришту, у животу једне глумице, само што је то у животу глумице увек много драматичније. Мислим да је Ана глумица, то би била ја.

Ви сте у њене ципеле ускочили уместо Марте Береш. И то је саставни део вашег позива, али у овом случају делује посебно изазовно, поготово кад кажете да сте били спремни да се идентификујете са Аном Карењином?

- Многи кажу да не би могли да издрже, да ураде нешто овакво, јер се слажу да је то огроман скок у дубоку воду, где можеш да се удавиш, или пропливаш. Не можеш ту да пливуцкаш, у питању су крајности. То што сам ја ускочила уместо више пута награђиване, апсолутно беспрекорне, фантастичне глумице Марте Береш, изузетно ме је обрадовало, али сам осетила толики страх да ми се згрчио желудац. Само закорачити до тог нивоа Марте Береш, изузетно је тешко. А свако ускакање у улогу који је неко други радио је изазов. Глумци раде улоге по себи, а овде је било јако мало времена да урадим нешто своје, да не копирам. Треба ухватити цео процес, емотивне скале лика, а да то буде твоје у потпуности.

У низу запажених улога у Позоришту „Деже Костолањи“, такорећи, ускакали сте у ципеле и Никол Кидман, искакали из њих у оперети „Витезови Лаке мале“, а заправо, почели сте да изувате нас у публици!

- Изузетно уживам у томе. Да се не лажемо, осећам са различитих, чак и непознатих страна, слична запажања. Тренутно имам такве улоге, различите, у разноликим представама. Питам најближе колеге - да ли сам иста? Да ли манипулишем истим радњама, покретима? Углавном добијем одговор - не. То је лепо, али и чудно, јер сваки глумац то има, у свакој својој представи. Улоге које тренутно играм су толико разноврсне да понекад и не осећам да их ја играм. Имам осећај да гледам себе како их играм.

И, како вам се чини та Тимеа Филеп која игра све те улоге, где је чучала, шта је радила пре него што је заблистала?

- Од септембра прошле године, када сам из прешла из Народног у “Костолањи”, без обзира на целу ковид ситуацију, у животу нисам више радила. Али, кад седим код куће и нисам на сцени, постајем депресивна, једна бабушка која се обуче у кућне папучице, баде-мантил и грицка нокте. Осећам се најбоље када радим. А Тимеа, ова која сад долази, која се рађа, она чучи ту од почетка, само је чекала прави тренутак да се покаже.

Шта мислите да је тајна тог вашег успеха на сцени, привлачења пажње и уживања у вашој игри?

- Наравно да се не може изаћи на сцену и одиграти такво нешто ако се не да цела душа и тело. Али, ако не дозволиш себи минималистичку мистерију... Не знам како то да објасним!

Игор Бурић