Сачуване вести Претрага Navigacija
Подешавања сајта
Одабери писмо
Одабери град
  • Нови Сад
  • Бачка Паланка
  • Бачка Топола
  • Бечеј
  • Београд
  • Инђија
  • Крагујевац
  • Лесковац
  • Ниш
  • Панчево
  • Рума
  • Сомбор
  • Стара Пазова
  • Суботица
  • Вршац
  • Зрењанин

ДНЕВНИКОВА КЊИГА Албахари, Огњановић: Лажне бајке

28.12.2020. 10:54 13:28
Пише:
Фото: Dnevnik.rs

Издавач: Booka, 2020.



„Лажне бајке“ је збирка приповетки у стилу бајки које су заједнички писали Давид Албахари и Мирјана Огњановић. Сваку од четрнаест „псеудобајки“ прати илустрација Славка Крунића.

Давид Албахари (1948) је један од најзначајнијих домаћих савремених књижевника, добитник Нинове награде („Мамац“ 1998), и бројних других. Од 1994. живи и ради у Канади, али и даље пише и објављује на српском језику. Мирјана Огњановић (1959) је једна од наших најактивнијих преводитељки са италијанског (преводила је Калвина, Буцатија, Сорентина, Елену Феранте…), а дуги низ година је писала за „Политикин забавник“. Осим превођења и новинарства, пише и објављује прозу. Славко Крунић (1974) је сликар који је излагао на великом броју изложби, и чије илустрације су објављиване у књигама, часописима, као и на омотима албума бендова, и на плакатима представа.

Занимљиво је да приче нису потписане, иако је првобитна идеја настанка (по речима Мирјане Огњановић) била да „један напише једну причу, а да му други на њу одговори“. Коначни договор је био међусобна интервенција на причама тако да је ова збирка заиста писана „у четири руке“, а коначни резултат је стилски уједначен.  Јунаци „Лажних бајки“ су краљеви, принчеви и принцезе, али и приватни учитељи, вештице, дивови, животиње и деца. Као и у правим бајкама, ликови су једва индивидуализовани, обично замагљени својом функцијом у причи, и прикривени под непроменљивим, окамењеним маскама својих (тек мало измењених) архетипских улога. Приче подражавају тон бајки (модификован за одрасле), али се стилски крећу од лирских цртица, преко делимичних алегорија до једноставне политичке сатире.

„Лажне бајке“ су често отворених структура, слободне нарације која често меандрира, или је заснована на игри, што их приближава конвенцијама усмене књижевности. Тако је „Књишки мољац“ који збирку отвара, више замишљен као скица, или оквир приче чији је крај остављен читаоцу да га доврши. „Безимено царство“ укључује интервенције имагинарног слушаоца, и гради приповедање готово системом слободних асоцијација, остављајући започете заплете поново машти читаоца. Последња. четрнаеста „бајка“ која затвара збирку је заправо илустрација необичног кентаура, замишљена да читаоцима да највећу слободу – и да им остави да је сами осмисле и протумаче, без икаквог пратећег текста.

Настасја Писарев

Цитат

Најгоре од свега, уздахнуо је цар, било је то што ниједан принц у целом царству није показивао ни трунке интересовања за могућност да добије омиљену цареву кћерку принцезу за супругу, јер је свако од њих лако налазио неку замерку царевој миљеници Луни ди Адрији.

На пример, један принц је тврдио да током ноћи Лунина кожа просипа мутан сребрнаст сјај, налик одблеску с комадића разбијеног огледала, а добро је познато, говорио је он, шта се дешава са онима којима се огледало сломи у рукама.

Други пак принц, знатно млађи додуше, и оптерећен муцањем, испричао је да је једном приликом у коњушњици где је дошао да провери брину ли слуге добро о његовом коњу чуо да се се прича како ће витез који успе да опкорачи и седне на принцезу Луну ди Адрију пасти у добок сан из којег нико не зна где ће се пробудити: може то бити рајски врт, може бити и зачарана шума препуна yinova и разноврсних змајева, из које нема излаза.

Пише:
Пошаљите коментар