Нове књиге: Свако осваја свој Арарат
Из штампе је управо изашла тематски и жанровски разноврсна књига записа о ствараоцима и делима “Свако осваја свој Арарат” (Градска библиотека у Новом Саду, Н. Сад 2020) новосадског књижевника и сликара Милана Живановића, ствараоца који је био и дугогодишњи новинар, књижевни критичар и уредник “Дневника”.
- Текстови из ове збирке различитих текстова – казује и сам аутор – писани су различитим поводима, највише у периоду 2000 – 2006, за профилисане и омеђене просторе, најчешће новина, “Дневник”, у коме сам радио. Неколико рукописа се сада о објављује по први пут. Нису имали среће раније, а сада су добили другу шансу...
Живановић скромно каже да је редослед поглавља и текстова “готово случајан” и да се ослањао на сачувану документацију пронађену у расходованом лаптопу и похабаним кутијама и фасциклама:
- Много више је изостављено него што се сада појављује у другом, надам се, трајнијем издању и лепшем облику, а оно што је ушло, верно је оригиналу.
Текстови су подељени на неколико тематских целина (маргиналије, прикази књига, записи и ин мемориам) а интересовања аутора исказана у њима су разноврсна; могло би се рећи да је у њима саздана вишедеценијска прича о савременој књижевности, како о самим писцима, тако и о вредним књигама. Дакле, мини есеји и књижевне критике са бројним, свима знаним јунацима, али и есеји који на малом простору сагледавају појаве и феномене. Тако прикази књига доносе “брзе” критике аутора, од Бранислава Петровића, па преко Басаре, Албахарија, Ека, Дамјанова, Ребеке Вест, Де Крешенца, Љубице Арсић... а посебно је занимљива и целина која обједињује једну од тежих књижевно-новинарских дисциплина каква је писање ин мемориама, а Живановић их је написао на десетине, бележећи тако последњи одлазак писаца попут Мирослава Антића, Јосифа Бродског, Војислава Деспотова, Светозара Петровића, Емила Сиорана, Душка Трифуновића...
Иза наслова “Маргиналије” крију се записи које је Живановић исписивао дуги низ година у оквиру редовне, радо читане новинске рубрике која се бавила феноменологијом (књижевне) свакодневице, а “Записи” су заправо праве есејистичке перле избрушене на малом простору (велике) игре.
Разноврсно, вредно и инспиративно, па читаоцу преостаје да пожели да овај аутор ипак објави, у следећој књизи, и текстове који нису успели да се пробију у овај избор.
Ђ. Писарев
