Твоја реч, Јелена Весић (23):  Успех као резултат љубави и труда

Тренутно је студенткиња мастер студија и, како каже, нада се даљем образовању и проучавању књижевности.

Упркос скептичним коментарима по питању одабира студија, Јелена је доказала да се и „мање перспективне” науке исплате и да је могуће низати успехе и лично задовољство. Током студија је константно радила како би све сама исфинансирала, премда су јој родитељи увек били подршка у сваком смислу. Али, прве сусрете са писаном речју везује за своју баку...

Љубав према књижевности развила се још врло рано, баш у најранијем детињству захваљујући мојој баки која је стално куповала књиге мени и брату, присећа се наша саговорница.

Како каже, мама и тата су такође учествовали у томе, али је бака највише времена проводила с њима и врло рано су почели да читају и да пишу и просто су заволели књижевност.

У основној школи сам учествовала у многим приредбама, рецитаторским секцијама, тако да се то све постепено и неусиљено развијало и, ето, касније су дошла такмичења и тако се развила љубав, закључује наша саговорница.

Које су ти најдраже приче или бајке, а којих се сећаш из детињства?

Искрено, као прву књигу памтим Змајеву „Ризницу” која нам је свима позната и то ми је најлепша успомена. Још увек чувам тај примерак...

Шта ти сад највише лежи да читаш у слободно време?

Када сам била мала, више сам волела поезију. Касније сам прешла на приче и романе, а сад се опет некако враћам поезији. Мада, волим све, у суштини.

Какав ти је књижевни укус?

Тренутно се трудим да се поново посветим дечјој књижевности зато што планирам да пишем мастер рад на ту тему, али, на пример, волим поезију 20. века, савремену поезију, док од прозних писаца читам Пекића, Киша и тако...

Каква нам је књижевност за децу и колико се променила у односу на период кад смо ми били деца?

Мислим да се мало о томе прича и да је то подручје запостављено, а не би требало да буде. Штавише, требало би да му се посвети доста више пажње и управо због тога желим више на то да се фокусирам и посветим своје истраживање на мастеру.

На шта ћеш се фокусирати?

Конкретно, мислим да ће бити тема одрастања у романима Весне Алексић.

Каква је тренутно ситуација по питању поезије и прозе за децу, с обзиром на то да се стиче утисак да млади све мање читају и све мање развијају читалачку културу?

И нисам толико упућена, искрено. Тек треба томе више да се посветим. Али, генерално, како мислим из ове перспективе, премало се пажње томе посвећује.

Шта је најважније промовисати кроз књижевност за децу и на који начин је најбоље приближити им се?

Неке праве вредности које се данас стављају у други план. Не бих да звучи као клише, али под утицајем интернета и брзог начина живота, некако прво деца науче да користе рачунаре, да гледају садржаје у којима се муњевито мењају емоције, па запостављају лични развој.

Баш због тога данас деца прво науче енглеске речи, па тек онда матерњи језик... Шта ти то говори, каква нас будућност чека?

Ја сам оптимиста и надам се да то неће отићи у погрешном смеру. Али, требало би људимо то да се освести, јер не доживљавају то као проблем.

Споменула си интернет, колико ти, као филологу, смета занемаривање правописа на друштвеним мрежама?

Искрено, не трудим се да превише исправљам људе које познајем, пошто може у скоро сваком разговору то да се деси, и ја сама грешим, али ми смета кад греше неки људи који у свом послу не би требало да праве такве грешке, који би требало својим говором да покажу људима шта је и како исправно. Али, некако сам „огуглала” на све то, мада не бих смела, то треба да се посматра као проблем.

Да ли си очекивала да ћеш добити признање за студента генерације УНС-а из области хуманистичких наука?

Не могу да кажем да нисам очекивала јер је, просто, такав био успех, али с друге стране, и да награда није уследила, ја бих једнако наставила да се трудим јер сам ово уписала пре свега из љубави, а не због неких прознања и награда. Захвална сам свакако, али не би се ништа променило и да није дошло до тога.

Колико ти оно значи?

Значи ми јер је лепо знати да постоје људи који ће увек бити ту као подршка онима који се заиста труде и који раде. Када сам уписивала факултет било је људи који су говорили да је лепо што ја ово волим али да сигурно неће бити посла у струци, неће бити перспективно. Ја сам имала ту срећу да су ме моји родитељи подржавали у жељи да упишем оно што сматрам да је за мене важно. Тако да, признање ми значи и из тог разлога што сам доказала да је, ако се ослоним на љубав, па је поткрепим радом и трудом, ипак могуће достићи успех.

Леа Радловачки