Tvoja reč, Jelena Vesić (23):  Uspeh kao rezultat ljubavi i truda

Trenutno je studentkinja master studija i, kako kaže, nada se daljem obrazovanju i proučavanju književnosti.

Uprkos skeptičnim komentarima po pitanju odabira studija, Jelena je dokazala da se i „manje perspektivne” nauke isplate i da je moguće nizati uspehe i lično zadovoljstvo. Tokom studija je konstantno radila kako bi sve sama isfinansirala, premda su joj roditelji uvek bili podrška u svakom smislu. Ali, prve susrete sa pisanom rečju vezuje za svoju baku...

Ljubav prema književnosti razvila se još vrlo rano, baš u najranijem detinjstvu zahvaljujući mojoj baki koja je stalno kupovala knjige meni i bratu, priseća se naša sagovornica.

Kako kaže, mama i tata su takođe učestvovali u tome, ali je baka najviše vremena provodila s njima i vrlo rano su počeli da čitaju i da pišu i prosto su zavoleli književnost.

U osnovnoj školi sam učestvovala u mnogim priredbama, recitatorskim sekcijama, tako da se to sve postepeno i neusiljeno razvijalo i, eto, kasnije su došla takmičenja i tako se razvila ljubav, zaključuje naša sagovornica.

Koje su ti najdraže priče ili bajke, a kojih se sećaš iz detinjstva?

Iskreno, kao prvu knjigu pamtim Zmajevu „Riznicu” koja nam je svima poznata i to mi je najlepša uspomena. Još uvek čuvam taj primerak...

Šta ti sad najviše leži da čitaš u slobodno vreme?

Kada sam bila mala, više sam volela poeziju. Kasnije sam prešla na priče i romane, a sad se opet nekako vraćam poeziji. Mada, volim sve, u suštini.

Kakav ti je književni ukus?

Trenutno se trudim da se ponovo posvetim dečjoj književnosti zato što planiram da pišem master rad na tu temu, ali, na primer, volim poeziju 20. veka, savremenu poeziju, dok od proznih pisaca čitam Pekića, Kiša i tako...

Kakva nam je književnost za decu i koliko se promenila u odnosu na period kad smo mi bili deca?

Mislim da se malo o tome priča i da je to područje zapostavljeno, a ne bi trebalo da bude. Štaviše, trebalo bi da mu se posveti dosta više pažnje i upravo zbog toga želim više na to da se fokusiram i posvetim svoje istraživanje na masteru.

Na šta ćeš se fokusirati?

Konkretno, mislim da će biti tema odrastanja u romanima Vesne Aleksić.

Kakva je trenutno situacija po pitanju poezije i proze za decu, s obzirom na to da se stiče utisak da mladi sve manje čitaju i sve manje razvijaju čitalačku kulturu?

I nisam toliko upućena, iskreno. Tek treba tome više da se posvetim. Ali, generalno, kako mislim iz ove perspektive, premalo se pažnje tome posvećuje.

Šta je najvažnije promovisati kroz književnost za decu i na koji način je najbolje približiti im se?

Neke prave vrednosti koje se danas stavljaju u drugi plan. Ne bih da zvuči kao kliše, ali pod uticajem interneta i brzog načina života, nekako prvo deca nauče da koriste računare, da gledaju sadržaje u kojima se munjevito menjaju emocije, pa zapostavljaju lični razvoj.

Baš zbog toga danas deca prvo nauče engleske reči, pa tek onda maternji jezik... Šta ti to govori, kakva nas budućnost čeka?

Ja sam optimista i nadam se da to neće otići u pogrešnom smeru. Ali, trebalo bi ljudimo to da se osvesti, jer ne doživljavaju to kao problem.

Spomenula si internet, koliko ti, kao filologu, smeta zanemarivanje pravopisa na društvenim mrežama?

Iskreno, ne trudim se da previše ispravljam ljude koje poznajem, pošto može u skoro svakom razgovoru to da se desi, i ja sama grešim, ali mi smeta kad greše neki ljudi koji u svom poslu ne bi trebalo da prave takve greške, koji bi trebalo svojim govorom da pokažu ljudima šta je i kako ispravno. Ali, nekako sam „oguglala” na sve to, mada ne bih smela, to treba da se posmatra kao problem.

Da li si očekivala da ćeš dobiti priznanje za studenta generacije UNS-a iz oblasti humanističkih nauka?

Ne mogu da kažem da nisam očekivala jer je, prosto, takav bio uspeh, ali s druge strane, i da nagrada nije usledila, ja bih jednako nastavila da se trudim jer sam ovo upisala pre svega iz ljubavi, a ne zbog nekih proznanja i nagrada. Zahvalna sam svakako, ali ne bi se ništa promenilo i da nije došlo do toga.

Koliko ti ono znači?

Znači mi jer je lepo znati da postoje ljudi koji će uvek biti tu kao podrška onima koji se zaista trude i koji rade. Kada sam upisivala fakultet bilo je ljudi koji su govorili da je lepo što ja ovo volim ali da sigurno neće biti posla u struci, neće biti perspektivno. Ja sam imala tu sreću da su me moji roditelji podržavali u želji da upišem ono što smatram da je za mene važno. Tako da, priznanje mi znači i iz tog razloga što sam dokazala da je, ako se oslonim na ljubav, pa je potkrepim radom i trudom, ipak moguće dostići uspeh.

Lea Radlovački