Твоја реч: Марко Веселиновић (27); Не знаш шта волиш док не пробаш

У том свету се котрља и Зајечарац ди-џеј Марко Веселиновић (27), који најчешће скречује (scratch) жанрове попут хип-хопа, фанка и џангла (јунгле). Осим што врти плоче, Марко ради и као ИТ support за банке, тако да су му прсти увек у акцији, а очи и мозак одмарају само кад је одвојен од монитора.

- Сад тражим још један посао јер хоћу нешто да покрећем, а за то ми треба много пара - прича наш саговорник.

Рад у ИТ-ју не ствара довољно пара?

- Е, па ствара, али ми треба још... А и, пази, корона је, седиш у гајби, боље то, него да играш Сонџ. Свакако седиш код куће, гледаш комп, одради нешто...

А музика?

- Последњих седам година спремам ЕП, сад је осма... Имам те траке које гледам, буџим сваки дан и никако да ми се то нешто засвиђа... Последње четири године радим као неке журке, али то је све скромно, слабо раде и фестивали, па сам углавном у гајби и скречујем. Мало је људи у Србији који се баве тиме, а тек их је мало у Новом Саду. Још сам ја најмлађи, па ме сви цимају...

Како је утицала на тебе ова ситуација са короном?

- Знаш како, откако „Космосапиенс” не ради, а који чак ни није био клуб, у Новом Саду немаш где да пушташ музику. То је јако зезнуто, а битна је ствар за културу... Ретко који ди-џеј може да се похвали да ради откако су увели ово ванредно стање. Мени је лако да се асоцијализујем, иде ми од руке, знаш...

Значи, теби је скроз кул да скречујеш овако преко друштвених мрежа... Седиш код куће, забављаш шире друштвене масе...

- Углавном, да. Хоће Фејсбук да ме угаси јер не качим ништа друго осим себе, а немам страницу. Мислим да сам једини који је нема, мени то нема неку сврху... Довољно ми је да ме људи овако знају. Знаш, блејим у гајби и ако се нешто деси, деси се, ако се не деси, шта сад...

Рекао си да Нови Сад нема клуб, а и ванредна ситуација нас је натерала да се дистанцирамо и затворимо... Колико то све утиче на младе уметнике?

- Ако причамо о ди-џеј култури и целој тој андерграунд причи око ди-џејинга, људи који живе од тога, утиче на њих. У Београду има доста људи који живе од тога и, што би рек’о Којот: „Ја не знам ништа друго да радим. Знам да свирам, имам 60 кила, не могу да дигнем ништа теже од тромбона, мени сад ово смета, треба ’леба да се једе.” Тако да, да, утиче, али и зависи колико на кога. Ја не радим за џабе... На крају крајева, ако поштујем себе и оно што радим... Ја ни не носим лап-топ и џојстике, него носим два грамофона која су тешка по 12,5 кила. Колико год да људи имају пара од ди-џејинга, они су навикли да немају, да морају својски да се исцимају да би се нешто десило.

Како, онда, мотивисати младе да посећују журке?

- Ако причамо о мотивацији, не можеш да очекујеш да те ико мотивише. Ја сам овде дошао пре шест година, ја сам то што јесам, причам како причам, имам неки свој вајб и ретко кад пристајем на компромис, нарочито ако се ради о музици коју познајем. А и Нови Сад и Војводина не воле баш нешто госте...

Је л’? Нисмо гостопримљиви?

- Не мислим на вас као људе, него на оне који се баве овако неким стварима...

Што си, онда, и даље овде?

- Мени је сад овде као у Зајечару. Дошао сам и скапирао да хоћу да радим, нећу да седим и да чекам да ме неко позове јер нема ништа од тога, а и раније је било локала у које си могао да дођеш и кажеш да ’оћеш да пушташ музику, небитно за кол’ко пара. Ја сам дошао до тога да сам сад овде локалац, али ме нервира кад ми кажу да сам из Новог Сада. То је јако битна ствар. Имам много другачији вајб...

Другачији ти је и језик, човече...

- Да, а и није исти андерграунд на југу Србије, у Београду или у Војводини, значи, везе нема. Кад сам дошао овде и покушавао да објасним људима да Зајечар никад није имао клуб, да смо ми имали кафане где смо правили журке. На крају крајева, кад нема ни тога, онда одемо у месну заједницу. Мало људи овде зна шта је месна заједница... Месна заједница је место где преко дана пензионери мере притисак, а увече ми дођемо да правимо журку, капираш. Једино што нас све веже је музика, али би овде многима било испод части да направиш хип-хоп, џангл журку, свирку, како год, па да дођу у месну заједницу.

Шта те покреће да ствараш, па и да остајеш у музици колико год да је тешко?

- Никад нисам знао да одговорим на то питање... Радиш то што радиш, много је битно да те ложи. На крају крајева, имаш рибу, џабе је волиш ако се не ложиш на њу. Па, озбиљно...

Океј, али постоји разлог зашто уопште заволиш „рибу”, музику, било шта...

- Да, али ако нема тога, џабе љубав. То је оно што ме држи ту.

Добро, а шта те је прво привукло тој риби званој музика?

- Не знам... Нисам ја хтео да будем ди-џеј. Имао сам бенд пре тога, па су сви отишли на факс. Не знаш ти шта волиш, само пробаш, падне ти на памет, па ако те ради, ради те, све зависи. Цимаш се, на крају крајева, мораш да питаш. Ако не питаш, нема ништа од тога. Тако је где год да си... Морају да се дешавају ствари јер то те држи, просто. Сад се не дешава ништа, али је прошло доста година да бих одустао. Иначе сам неко ко се не креће, проводим по десет сати за компом, кад изађем, одем на своју журку и то је то. Ако хоћеш да живиш од музике, мораш да правиш разне уступке и свашта нешто што се на крају сведе на лош третман, али ту су паре.

Колико је скупо бавити се музиком? Опрема коју користиш није јефтина, а и увек се стварају нове, напредније технолошке ствари...

- Да, све то кошта. Музика је скуп спорт. Музика која ти не доноси паре је јако скуп спорт. Конкретно, скреч је најскупљи у том смислу. Мораш да купиш онај џојстик и ти са тога можеш да пушташ музику, али зависи шта су ти приоритети и шта ’оћеш да постигнеш. Грамофон кошта, не можеш ни да купиш макар какву миксету да би скречовао, а оне су прескупе и стално нешто ново излази, па мораш да имаш кинту. Ретко који родитељ ће то да ти омогући, једном ће да ти купи, али неће сваки пут.

Сам себи купи ту играчку!

- Наравно. И то је много кул ствар, на крају крајева. Супер ствар. Мораш да се снађеш. Кад сам почео да радим, од прве плате сам купио све што ми треба. Можеш да радиш на свему, али то неће звучати добро и нећеш пожелети да унапређујеш своје вештине, а и ако пожелиш, не можеш. Опет, овде у Србији не можеш да купиш 90 одсто ствари. Кад наручујеш са стране, ту је царина, па чекаш док ти стигне... Много је тешко овде, зато и имаш пет скречера у целој Србији. Ем немају где да купе опрему, ем је скупа а немају ни где да зараде те паре. Нема шта да те подстакне, а нема ни ко да те подржи.

Леа Радловачки