Позоришна критика: “Догвил” у суботичком позоришту Деже Костолањи

Мора се рећи и то да за разлику од “Догвила” Кокана Младеновића, управо захваљујући драматургији Ведране Божиновић, суботички “Догвил” више личи на прави. Реч упризорење значи и то да је Урбан, пак, и поред некарактеристичног драмског (драматуршког) обрта у властитој поетици, задржао снагу и свежину визуелног нивоа, уз сјајну сарадњу са глумачким ансамблом представе (Тимеа Филеп, Габор Месарош, Давид Бубош, Андреа Веребеш). Снег који провејава на крају, бирана реквизита - кавез, шипке, звона, камера. Омаж оригиналу у сцени са јабукама, предивно делују на сцени.

Посебно дирљива је била инсталација великих, белих слова DOGVILLE, подсећајући на својеврстан заштитни знак режија Игора Вука Торбице, који је требало да режира у “Костолањију” прошле године, али је пре тога изабрао да “режира небо и звезде”, како рече баш Кокан Младеновић. Елем, “Догвил” је лако препознатљива прича о малом, обичном граду и истим таквим људима који само гледају своја посла и - живе. То подразумева да неки од њих филозофирају, неки привређују, неки су усамљеници, а неки породични људи. И да - сви понегде греше, осећају се узалудни, небитни, затворени у своје мале кутијице. Али, дух заједништва их чини већим, делом још веће целине.

Ларс фон Трир ту целину и споља дефинише веома провокативно - недођија, пропали систем, црква без свештеника... Међутим, једног дана, као у некој бајци или Деус екс махина, појављује се Грејс (Милост). Прво чудо на које налеће је пас Мојсије. Она оживљава успаване духове градића, почиње да ради послове које нико неће, уверава Тома да није пропали писац, Бена да је у реду да посећује бордел... Све док једног дана не освану плакати да је тражена, а мали, добри људи Догвила заузврат што је не (о)дају почну да траже све више и више. Грејс (Милост) трпи до границе пуцања.

У овом тренутку, веома ретким тумачима дела је јасно да Грејс (Милост) и њен отац, који на крају долази по њу, нису са овог света, пљачкаши банака, док су прави лопови они који их оснивају, да цитирамо и Брехта. Он нам може послужити зато што Трир не прави социјалне драме. Трир изнова и изнова у својим филмовима тематизује, прецизније провоцира хришћанство као идеологију на којој је и настало друштво пуно једа и бола. Још прецизније, новозаветну мисао у којој треба праштати и веровати, окретати други образ. То што пас Мојсије на крају једини преживљава, јер је његов једини “грех” то што је тражио своју кост, значајно говори у прилог чињеници да Трир правог људског Бога види као Бога осветитеља, Бога страшног суда и казне.

Е, за разлику од социјалних, конформизам, затупљеност и отуђеност, емотивних - несаосећајност, повученост, психолошких - несигурност, страхови, управо овај ниво духовне, или идеолошке сфере јако је битан, а у ритму и динимици представе, за разлику од других, прелепо дефинисаних и постављених, веома слабо функционише. истина, и у филму је он у позадини, али некако се јасно види у промени ритма и тона када се појављује “небески одред”. У реду, за љубитеље позоришта, “Догвилу” ништа не фали, ни Никол Кидман, напротив, али за љубитеље филма, најуспелијих провокативних остварења Ларса фон Трира, могу се наћи недостаци.

Кад смо већ код насловне улоге, треба и то напоменути, представа почиње “абстрактом”, својеврсним сажетком “филозофије” целе представе. Глас наратора, нешто слично као у филму, прво саопштава мере опреза и безбедности против заразе која хара, а онда прати сцену са Грејс која је у том тренутку само глумица жељна пажње и тога да се свима свиди, чак и женама чији мужеви буље у њу. На почетку беше реч, до краја - GODVILLE. Није лапсус калами.

Игор Бурић