Pozorišna kritika: “Dogvil” u subotičkom pozorištu Deže Kostolanji

Mora se reći i to da za razliku od “Dogvila” Kokana Mladenovića, upravo zahvaljujući dramaturgiji Vedrane Božinović, subotički “Dogvil” više liči na pravi. Reč uprizorenje znači i to da je Urban, pak, i pored nekarakterističnog dramskog (dramaturškog) obrta u vlastitoj poetici, zadržao snagu i svežinu vizuelnog nivoa, uz sjajnu saradnju sa glumačkim ansamblom predstave (Timea Filep, Gabor Mesaroš, David Buboš, Andrea Verebeš). Sneg koji provejava na kraju, birana rekvizita - kavez, šipke, zvona, kamera. Omaž originalu u sceni sa jabukama, predivno deluju na sceni.

Posebno dirljiva je bila instalacija velikih, belih slova DOGVILLE, podsećajući na svojevrstan zaštitni znak režija Igora Vuka Torbice, koji je trebalo da režira u “Kostolanjiju” prošle godine, ali je pre toga izabrao da “režira nebo i zvezde”, kako reče baš Kokan Mladenović. Elem, “Dogvil” je lako prepoznatljiva priča o malom, običnom gradu i istim takvim ljudima koji samo gledaju svoja posla i - žive. To podrazumeva da neki od njih filozofiraju, neki privređuju, neki su usamljenici, a neki porodični ljudi. I da - svi ponegde greše, osećaju se uzaludni, nebitni, zatvoreni u svoje male kutijice. Ali, duh zajedništva ih čini većim, delom još veće celine.

Lars fon Trir tu celinu i spolja definiše veoma provokativno - nedođija, propali sistem, crkva bez sveštenika... Međutim, jednog dana, kao u nekoj bajci ili Deus eks mahina, pojavljuje se Grejs (Milost). Prvo čudo na koje naleće je pas Mojsije. Ona oživljava uspavane duhove gradića, počinje da radi poslove koje niko neće, uverava Toma da nije propali pisac, Bena da je u redu da posećuje bordel... Sve dok jednog dana ne osvanu plakati da je tražena, a mali, dobri ljudi Dogvila zauzvrat što je ne (o)daju počnu da traže sve više i više. Grejs (Milost) trpi do granice pucanja.

U ovom trenutku, veoma retkim tumačima dela je jasno da Grejs (Milost) i njen otac, koji na kraju dolazi po nju, nisu sa ovog sveta, pljačkaši banaka, dok su pravi lopovi oni koji ih osnivaju, da citiramo i Brehta. On nam može poslužiti zato što Trir ne pravi socijalne drame. Trir iznova i iznova u svojim filmovima tematizuje, preciznije provocira hrišćanstvo kao ideologiju na kojoj je i nastalo društvo puno jeda i bola. Još preciznije, novozavetnu misao u kojoj treba praštati i verovati, okretati drugi obraz. To što pas Mojsije na kraju jedini preživljava, jer je njegov jedini “greh” to što je tražio svoju kost, značajno govori u prilog činjenici da Trir pravog ljudskog Boga vidi kao Boga osvetitelja, Boga strašnog suda i kazne.

E, za razliku od socijalnih, konformizam, zatupljenost i otuđenost, emotivnih - nesaosećajnost, povučenost, psiholoških - nesigurnost, strahovi, upravo ovaj nivo duhovne, ili ideološke sfere jako je bitan, a u ritmu i dinimici predstave, za razliku od drugih, prelepo definisanih i postavljenih, veoma slabo funkcioniše. istina, i u filmu je on u pozadini, ali nekako se jasno vidi u promeni ritma i tona kada se pojavljuje “nebeski odred”. U redu, za ljubitelje pozorišta, “Dogvilu” ništa ne fali, ni Nikol Kidman, naprotiv, ali za ljubitelje filma, najuspelijih provokativnih ostvarenja Larsa fon Trira, mogu se naći nedostaci.

Kad smo već kod naslovne uloge, treba i to napomenuti, predstava počinje “abstraktom”, svojevrsnim sažetkom “filozofije” cele predstave. Glas naratora, nešto slično kao u filmu, prvo saopštava mere opreza i bezbednosti protiv zaraze koja hara, a onda prati scenu sa Grejs koja je u tom trenutku samo glumica željna pažnje i toga da se svima svidi, čak i ženama čiji muževi bulje u nju. Na početku beše reč, do kraja - GODVILLE. Nije lapsus kalami.

Igor Burić