Дневник у вишевековном селу - Јаношик

То место, у општини Алибунар, најлакше је дочарати на следећи начин – имају термалну воду, али немају како да је искористе; мештани се носталгично сећају радних акција, али их је тешко организовати и покренути; имају канализацију, али је „у инат” запушавају крпеним простиркама; желе да им се обнови Дом културе, али га девастирају каменицама; имају манифестацију Дани вишања, али су, силом прилика, повадили сва стабла те воћке...

– Сложни јесмо, али сви траже само паре, а немамо одакле да их платимо – каже нам председник месне заједнице Јаношик Павел Хрћан, који је неплански доспео на „чело” села, због чега се непрестано бори с мештанима, Општином, разноразним проблемима у селу. – Ја се трудим да село опстане, да се не распадне, и шта год да овде људи траже, ја идем на преговоре у Алибунар, па тамо молим да нам дају паре, да нам помогну. Свашта нам обећавају и на крају ништа.

Због игнорисања надлежних и све лошијих услова за живот, Јаношичани масовно напуштају своје село, чак до те мере да је, у протеклих 40 година, од 1.500 житеља отишло готово хиљаду.

– Сви беже у Словачку, јер су овде претежно Словаци – појашњава Хрћан. – У школи су нам већ направили комбинована одељења, и ако нам и то укину, не знам шта ћемо онда... Затворили су нам апотеку, а Дом здравља нам је остао без лекара. Сад то изгледа као некад – за све што нам треба морамо у Алибунар, само што се раније ишло запрегом, а данас колима. Годишњи одмор сам провео више на путу него код куће, само ме зову да их возим код доктора, па помажем људима...

Млади данас немају развијену свест о томе колико је и зашто важно да негују своју словачку традицију, те најчешће немају ни стрпљења да се позабаве оним што је део њихове историје. Међутим, студенткиња медицине Валентина Хрцан обожава да носи ношњу и, како каже, осећај у тој одећи се не може описати, већ се мора доживети.

– Овде, у Јаношику, нема ничег занимљивог за младе, па и кад се дружимо, то су кућне варијанте, играмо друштвене игре и карте – прича нам Валентина, која ових дана учи за испите. – Сад имам испитни рок па ми се ни не иде у Београд, али лепо ми је тамо, уживам, одморим се мало. Знате како, у кући увек има посла, увек се нађе нешто да се ради, па се у Београду одмарам и једина обавеза ми је да учим.

Међутим, док је било самодоприноса, село је било у успону. Изградили су Дом културе, који им сада, разуме се, пропада и зврји готово празан, урадили су водовод и канализацију, асфалтирали су све путеве... А сад, ем што добијају мало новца од локалне самоуправе, ем немају никакве бенефите од оближњих нафтних бушотина, које се налазе на некадшњем језеру од 4,5 хектара, а које сви памте по купањима након школе. Хрћан је хтео да среди ту „бару”, али му нису дали јер, како кажу, ишла је влага на куће, па он онда њих пита: „А где иде киша кад падне?”, на шта одговор није добио...

– Све веће што успемо да реновирамо, урадимо од пара које добијамо од Словачке – каже председник Савета месне заједнице. – У једном тренутку нам је кренуло добро, али је ођедном све стало... Не знам шта се дешава. Чак смо пре неколико година покушали да вратимо самодоприносе, али нико није заинтересован. Сад су нам планови да, ако нам из Општине дају новац, бетонирамо стазе на гробљу и испред Поште.

Иако село као село не бележи помаке набоље, мештани свеједно морају да раде и опстају како знају и умеју. Већина се бави пољопривредом, те узгајају највише кукуруз и соју, неколико породица држи краве, док су неки пак запослени у околним фирмицама.

За Михала Валенту, званог Миша, нема зиме, па тако бициклом сваки дан шпарта по Јаношику, али и околним селима, а све у „служби” доброг Самарићанина који је увек на услузи својим старијим мештанима. Откако је пандемија узела маха, главна тема у селу је увек корона, али чика Миша каже да тај вирус напада само оне који не пију ракију.

– Дружим се и попијем код комшије или одем код рођака, најбоље је тако, боље него у кафани, тамо је гужва, неко увек дође па корона наиђе – вели насмејани Михал, спреман кô запета пушка да разнесе хлеб по селу. – Кад сам био млађи, ееее, јесте, било је боље, било је кафића, свега... Сад ничега нема, омладина дође ту на овај споменик или оде тамо на мост, па се друже, немају где друго да иду...

– Доскоро смо овде имали вишње које су мештани засадили, али су морали да их поваде, немаш коме да продаш, накупци те уцењују за цену, па су ови престали и да их беру, а онда су их скоро и повадили – огорчен је наш саговорник, додавши да су им обећавали да ће добити хладњачу, од чега, наравно, ништа није испало.

Али, ако је нешто добро и лепо у селу, то је да су сви једнаки, у смислу да се не гледа ко је које нације и вероисповести, па тако сви живе заједно, а заједно, односно на истом гробљу, бивају и отпраћени на „други свет”.

Леа Радловачки