Dnevnik u viševekovnom selu - Janošik

To mesto, u opštini Alibunar, najlakše je dočarati na sledeći način – imaju termalnu vodu, ali nemaju kako da je iskoriste; meštani se nostalgično sećaju radnih akcija, ali ih je teško organizovati i pokrenuti; imaju kanalizaciju, ali je „u inat” zapušavaju krpenim prostirkama; žele da im se obnovi Dom kulture, ali ga devastiraju kamenicama; imaju manifestaciju Dani višanja, ali su, silom prilika, povadili sva stabla te voćke...

– Složni jesmo, ali svi traže samo pare, a nemamo odakle da ih platimo – kaže nam predsednik mesne zajednice Janošik Pavel Hrćan, koji je neplanski dospeo na „čelo” sela, zbog čega se neprestano bori s meštanima, Opštinom, raznoraznim problemima u selu. – Ja se trudim da selo opstane, da se ne raspadne, i šta god da ovde ljudi traže, ja idem na pregovore u Alibunar, pa tamo molim da nam daju pare, da nam pomognu. Svašta nam obećavaju i na kraju ništa.

Zbog ignorisanja nadležnih i sve lošijih uslova za život, Janošičani masovno napuštaju svoje selo, čak do te mere da je, u proteklih 40 godina, od 1.500 žitelja otišlo gotovo hiljadu.

– Svi beže u Slovačku, jer su ovde pretežno Slovaci – pojašnjava Hrćan. – U školi su nam već napravili kombinovana odeljenja, i ako nam i to ukinu, ne znam šta ćemo onda... Zatvorili su nam apoteku, a Dom zdravlja nam je ostao bez lekara. Sad to izgleda kao nekad – za sve što nam treba moramo u Alibunar, samo što se ranije išlo zapregom, a danas kolima. Godišnji odmor sam proveo više na putu nego kod kuće, samo me zovu da ih vozim kod doktora, pa pomažem ljudima...

Mladi danas nemaju razvijenu svest o tome koliko je i zašto važno da neguju svoju slovačku tradiciju, te najčešće nemaju ni strpljenja da se pozabave onim što je deo njihove istorije. Međutim, studentkinja medicine Valentina Hrcan obožava da nosi nošnju i, kako kaže, osećaj u toj odeći se ne može opisati, već se mora doživeti.

– Ovde, u Janošiku, nema ničeg zanimljivog za mlade, pa i kad se družimo, to su kućne varijante, igramo društvene igre i karte – priča nam Valentina, koja ovih dana uči za ispite. – Sad imam ispitni rok pa mi se ni ne ide u Beograd, ali lepo mi je tamo, uživam, odmorim se malo. Znate kako, u kući uvek ima posla, uvek se nađe nešto da se radi, pa se u Beogradu odmaram i jedina obaveza mi je da učim.

Međutim, dok je bilo samodoprinosa, selo je bilo u usponu. Izgradili su Dom kulture, koji im sada, razume se, propada i zvrji gotovo prazan, uradili su vodovod i kanalizaciju, asfaltirali su sve puteve... A sad, em što dobijaju malo novca od lokalne samouprave, em nemaju nikakve benefite od obližnjih naftnih bušotina, koje se nalaze na nekadšnjem jezeru od 4,5 hektara, a koje svi pamte po kupanjima nakon škole. Hrćan je hteo da sredi tu „baru”, ali mu nisu dali jer, kako kažu, išla je vlaga na kuće, pa on onda njih pita: „A gde ide kiša kad padne?”, na šta odgovor nije dobio...

– Sve veće što uspemo da renoviramo, uradimo od para koje dobijamo od Slovačke – kaže predsednik Saveta mesne zajednice. – U jednom trenutku nam je krenulo dobro, ali je ođednom sve stalo... Ne znam šta se dešava. Čak smo pre nekoliko godina pokušali da vratimo samodoprinose, ali niko nije zainteresovan. Sad su nam planovi da, ako nam iz Opštine daju novac, betoniramo staze na groblju i ispred Pošte.

Iako selo kao selo ne beleži pomake nabolje, meštani svejedno moraju da rade i opstaju kako znaju i umeju. Većina se bavi poljoprivredom, te uzgajaju najviše kukuruz i soju, nekoliko porodica drži krave, dok su neki pak zaposleni u okolnim firmicama.

Za Mihala Valentu, zvanog Miša, nema zime, pa tako biciklom svaki dan šparta po Janošiku, ali i okolnim selima, a sve u „službi” dobrog Samarićanina koji je uvek na usluzi svojim starijim meštanima. Otkako je pandemija uzela maha, glavna tema u selu je uvek korona, ali čika Miša kaže da taj virus napada samo one koji ne piju rakiju.

– Družim se i popijem kod komšije ili odem kod rođaka, najbolje je tako, bolje nego u kafani, tamo je gužva, neko uvek dođe pa korona naiđe – veli nasmejani Mihal, spreman kô zapeta puška da raznese hleb po selu. – Kad sam bio mlađi, eeee, jeste, bilo je bolje, bilo je kafića, svega... Sad ničega nema, omladina dođe tu na ovaj spomenik ili ode tamo na most, pa se druže, nemaju gde drugo da idu...

– Doskoro smo ovde imali višnje koje su meštani zasadili, ali su morali da ih povade, nemaš kome da prodaš, nakupci te ucenjuju za cenu, pa su ovi prestali i da ih beru, a onda su ih skoro i povadili – ogorčen je naš sagovornik, dodavši da su im obećavali da će dobiti hladnjaču, od čega, naravno, ništa nije ispalo.

Ali, ako je nešto dobro i lepo u selu, to je da su svi jednaki, u smislu da se ne gleda ko je koje nacije i veroispovesti, pa tako svi žive zajedno, a zajedno, odnosno na istom groblju, bivaju i otpraćeni na „drugi svet”.

Lea Radlovački