Трагедија породице Јелене Јовандић, у рацији изгубила пет синова

Како појашњава директор Историјског архива града Петар Ђурђев, Јовандићи су живели у Јовановском крају у тадашњој Пирошкој (Руменачкој) улици 36.

– Мађарска патрола је 23. јануара 1942. године у пола осам ујутро дошла и до њихове куће – каже наш саговорник. – Након постављеног питања које су вере и смелог одговора момака да су православне, патрола је окрутно погубила Милорада, који је тада имао 28 година, Саву старог 26, Пају од 24, Живка од 20 година и најмлађег Бору од 15 година, а мајку су оставили у животу да с тугом и болом носи сећање на своје синове све до 1971. године, када је преминула.

Ђурђев наглашава да су први који су јавно у медијима изнели ту причу, кроз скраћени записник, који је сачинила Комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача у Војводини, били новинари „Дневника”. По његовим речима, Јелка Јовандић је Комисији дала изјаву 11. децембра 1944. године. Она је објаснила да је трећег дана Рације, у петак, 23. јануара 1942. године, са синовима приметила да војници долазе на Вашариште, а пуцњи су се, како је описала, чули све ближе Руменачкој улици. Међутим, није веровала да окупатори убијају људе, а понајмање је слутила каква је судбина чека ускоро.

– Жандарми су упали њену кућу, а момке истерали на двориште – каже Ђурђев. – Док се Јелка борила са жандармом, много снажнијим од ње, да је пусти да изађе за својом децом, ођедном је чула неколико пуцњева, а гласови њене деце су утихнула. Недуго затим војници су отишли, а она је бојажљиво изашла у двориште. С леве стране комшијине куће, уза зид, пронашла је убијене синове.

Посебно је потресно што су тела њене деце лежала до увече у дворишту јер јој војници нису дали да изађе из куће. Тек када је пао мрак, камион је стао испред Јелкине куће. „Видела сам да моје синове вуку по снегу, ухвативши их за ноге, као неке керове, нисам имала снаге да изађем, отрчала сам до прозора према улици и видела како лешеве, као неке цепанице, бацају у камион”, казала је у изјави. У записнику, који је тежак за читање због детаљно описаних страхота, забележено је да је Јелка успела да сачува само кости лобања јер су момци упуцани у потиљак.

Како је закључила на крају записника, чула је да су тела бачена у Дунав и смогла снаге да после свих ужаса рата које је доживела, на суду изјави: „Ја не знам ко је убио моје синове јер су жандарми и војници били потпуно непознати. Не могу да кажем да ли нас је неко потказао или довео војнике и жандарме да их убију јер смо ми са свима добро живели, а личне непријатеље нисмо имали”.

С. Ковач